From Wikipedia, the free encyclopedia
Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada (skraćeno 1. proletbrigada[1]) je bila prva partizanska brigada u okupiranoj Jugoslaviji. Tokom rata je važila za elitnu jedinicu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
| 1. proleterska udarna brigada | |
|---|---|
 Vrhovni komandant Tito predaje vojničku zastavu I proleterskoj brigadi u Bosanskom Petrovcu 7. novembra 1942. godine. | |
| Osnivanje | 21. decembar 1941. Mesto formiranja: Rudo |
| Formacija | šest bataljona |
| Jačina | 1.200 vojnika i oficira |
| Deo | NOV i PO Jugoslavije |
| Angažovanje | |
| Odlikovanja | Orden narodnog heroja Orden nar. oslobođenja Orden partizanske zvezde Orden bratstva i jedinstva Orden zasluga za narod |
| Komandanti | |
| Komandant | Koča Popović |
Prva proleterska udarna brigada je u 1.240 ratnih dana imala 530 većih i manjih borbi, tj. gotovo svaki drugi dan je provela u borbi. Ostali dani su uglavnom provedeni u iscrpljujućim marševima.
Prva proleterska brigada je na svom ratnom putu prešla više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja Jugoslavije.
Izraz proleter je značio ideološko određenje, odnosno društvenu klasu koja sukladno marksističkoj doktrini o diktaturi proletarijata treba provesti socijalističku revoluciju. Prefiks proleterska je činio jasnu distancu od buržoaskih snaga. Zbog ovog prideva, Kominterna je više puta kritikovala KPJ, tražeći da se izbaci „proleterska" ispred naziva brigade i da se prestane sa „sličnim lapsusima" koji liju vodu na mlin neprijateljima naroda u zemlji i u inostranstvu.[2][3]
Međutim, kasnije tokom samog rata izraz proleter je izgubio svoje ideološko značenje, te je umjesto toga postao sinonim za najelitnije partizanske formacije. Tako su naziv proleterska dobijale "obične" brigade koje bi se posebno istakle u borbi.
Formirana je 21. decembra 1941. godine u Rudom, od partizanskih ustanika, nakon povlačenja u Sandžak. Odluku o formiranju Prve proleterske brigade doneo je Centralni komitet KPJ. Na dan formiranja imala je šest bataljona (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić Fića.
Krajem decembra 1941. godine, Prva proleterska brigada je zajedno sa Vrhovnim štabom, prešla u istočnu Bosnu. U toku Druge neprijateljske ofanzive, od 17. do 23. januara 1942. godine vodila je više borbi: na Pjenovcu, kod Rogatice, Vareša, Han Pijeska i Bijelih Voda. Glavnina brigade je izvela marš preko planine Igman, pri temperaturi od -32 stepena. Posle završetka Druge ofanzive, ponovo preduzima značajne poduhvate u istočnoj Bosni.
U Trećoj neprijateljskoj ofanzivi zajedno sa Drugom proleterskom brigadom, dejstvovala je u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i u teškim borbama (Polja Kolašinska, Durmitor, Hercegovina) znatno pomogla uspešno povlačenje partizanskih snaga u rejon Tromeđe.
Početkom juna 1942. godine, delovi 1. proleterske brigade su izveli akciju spasavanja ranjenika i bolničkog osoblja iz četničkog ropstva.[4] Naime, u Zvijerinu se nalazila bolnica Operativnog štaba za Hercegovinu. Ljubomirski četnici Save Kovača su upali u selo i zarobili ranjenike i bolesnike. Posle nekoliko časova, noću 2. juna, delovi 1. udarnog hercegovačkog bataljona i 1. proleterske brigade napali su četnike, i nakon borbe u kojoj je bilo nekoliko pogunulih na obe strane, oslobodili svoje ranjenike:
Svi ranjenici su spaseni, uključujući one koji nisu mogli sami da se kreću — oni su danas stigli ovamo sa nama. Oslobođeni su i drugovi Mahin i Bora Prodanović, koji su bili zarobljeni. Četnici su odveli drugove Rada Pravicu, Husrefa Čišića, dve bolničarke i još tri druga.[4]
– Izvještaj štaba Prve proleterske brigade od 6. juna 1942
Husref Čišić, koji je rukovodio kulturno-prosvjetnim radom u 1. hecegovačkom bataljonu, je mučen i ubijen (bačen u Vidušku jamu, sa još nekoliko zarobljenih[5]), a Rade Pravica, politički komesar Sitničkog partizanskog odreda, je predat Italijanima koji su ga jula 1942. streljali.[6]
U sastavu Udarne grupe proleterskih brigada pošla je, 24. juna 1942. godine, u pohod na Bosansku krajinu. U pohodu je učestvovala u borbama na pruzi Sarajevo-Mostar i rušenju ove saobraćajnice, oslobođenju Konjica (8. avgusta 1942), zatim u borbama oko Bugojna, Duvna i Šujice, za oslobođenje Livna i drugim poduhvatima. Vodila je više borbi u nadiranju prema Imotskom i oslobodila nekoliko mesta. Sedmog oktobra 1942. godine učestvovala je u oslobođenju Ključa, a do kraja oktobra angažovana je u borbama sa četnicima i italijanskim snagama oko Bosanskog Grahova.
U sastav Prve proleterske divizije ušla je 1. novembra 1942. godine, a sedam dana kasnije u Bosanskom Petrovcu od Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita dobila je proletersku zastavu. U skladu sa planom Vrhovnog komandanta o prodoru snaga NOVJ u centralnu Bosnu, novembra i decembra 1942. i januara 1943. godine izvela je više poduhvata u dolini Vrbasa i centralnoj Bosni; u noći 19/20. novembra uništila je jako neprijateljsko uporište Sitnicu; u noći 25/26. novembra učestvovala je u oslobođenju Jajca; u toku decembra je oslobodila Skender-Vakuf i Kotor-Varoš i područje Jošavke; u toku januara delom svojih snaga učestvuje u oslobođenju Teslića; u noći 15/16. januara oslobodila je Prnjavor. Uspesi kod Teslića i Prnjavora bili su veliki: ubijeno je i ranjeno nekoliko stotina, a zarobljeno 2.000 neprijateljskih vojnika i zaplenjena velika količina ratnog materijala.
U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, u šestodnevnom maršu, prebacila se sa sektora Banja Luke, preko Šipraga, Bojske, Gornjeg Vakufa, na železničku prugu Sarajevo-Mostar, pa je u noći 17/18. februara likvidirala posade neprijatelja na odseku Raštelica-Brđani i posle toga vodila teške borbe na Ivan-sedlu i Bradini i delom snaga učestvovala u napadu na Konjic.
Učestvovala je i u poznatom protivudaru snaga NOVJ kod Gornjeg Vakufa, od 3. do 5. marta 1943. godine, a potom zatvarala pravac Gornji Vakuf-Prozor.
Posle forsiranja Neretve u nastupanju Glavne operativne grupe NOVJ na istok, brigada prva nastupa opštim pravcem: Glatičevo, rejon Kalinovika, Ustikolina. Od 15. do 17. marta razbila je četničke snage kod Glavatičeva i na Lipeta planini, a u noći 22/23. marta vodila je teške borbe sa četnicima kod Kalinovika. U ovim borbama četnici su pretrpeli nekoliko teških poraza, a brigada je pohvaljena od Vrhovnog komanda.
Krajem marta izbila je na Drinu kod Ustikoline. Prvo je pokušala da reku forsira iz pokreta, a pošto nije uspela, posle priprema, forsiranje je itvršila u noći 8/9. aprila 1943. godine. Vodila je žestoke borbe za Kapak i Krčino brdo. U borbi kod Ifsara (10. i 11. aprila) učestvovala je u razbijanju znatnih delova italijanske divizije „Taurinenze“. Ovim borbama omogućen je prodor Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba preko Drine u Sandžak. Krajem aprila vodila je žestoke borbe kod Goražda sa 369. nemačkom divizijom.
10. maja 1943. godine, kod sela Dobrakova (blizu Bijelog Polja), 2. bataljon 1. proleterske brigade, u višečasovnoj borbi, uništio je italijansku kolonu od 19 kamiona s posadom od 300 vojnika koja je išla iz Priboja za Bijelo Polje. Neprijatelj je pretrpeo gubitke od 150 mrtvih i 70 ranjenih, a zaplenjeno je 11 minobacača, 10 poluautomatskih mitraljeza i 150.000 metaka.[7]
U bici na Sutjesci prvih dana vodi borbe sa Prvom nemačkom brdskom divizijom na sektoru Bijelo Polje, Mojkovac, Šahovići. Sa ovog sektora prebačena je na sektor Čelebića, radi zaštite Centralne bolnice i zatvaranja pravca Foča-Čelebić. Posle sedmodnevnog marša, 21. maja kod Čelebića je iz pokreta napala i razbila 13. domobransku pukoviju. Od tada do 24. maja na ovom sektoru, zajedno sa drugim jedinicama, vodila je ogorčene borbe. Učestvovala je 24. i 25. maja u neuspelom pokušaju proboja jugoistočno od Foče. Do 6. juna vodila je borbe u dolini Sutjeske, a 8. juna je izbila na Zelengoru. 10. juna, u ranim jutarnjim satima, kod sela Balinovac je u jurišu pregazila borbenu grupu Höhne:
Dobro pamtim. Danilo Lekić je komandovao: "Prva proleterska - juriš!!" I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put,svi... I sve komande četa, i svi štabovi bataljona i štab brigade, i Španac (Danilo Lekic) i Plavi su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolnicari... Sve je izaslo tu, koliko nas je bilo. Mi smo krenuli. I svi smo znali: nema nazad! Mi moramo tamo![8]
– Antonije Isaković, jedan od učesnika
Jurišem na Balinovcu, 10. juna 1943. godine, brigada je probila neprijateljski obruč na Zelengori, a dva dana kasnije probila je novi obruč na komunikaciji Kalinovik-Foča. Probojem njemačkih linija na Balinovcu borci Prve proleterske omogućili su spas opkoljene glavnine NOVJ. U ovim borbama je Prva proleterska brigada izgubila 564 čovjeka.[9] U vreme bitke na Sutjesci Srbi su činili nešto više od polovine ljudstva, Hrvati četvrtinu, Crnogorci osminu; ostalo razne nacije, uključujući i dvojicu Nijemaca.[9]
U protivofanzivi Glavne operativne grupe u istočnoj Bosni u julu i avgustu vodila je više borbi (Vlasenica, Drinjača, Zvornik i na pruzi Sarajevo-Zenica). U septembru dejstvuje u Dalmaciji, a u oktobru i novembru na širem području Travnika.
Nakon kapitulacije Italije, početkom septembra 1943. godine, brigada učestvuje u zauzimanju bivših italijanskih garnizona. Nakon kapitulacije italije zaplenjena je veća količina oružja i nekoliko tanketa.[10] Tokom drugog dela septembra učestuje odbrani slobodnog Splita od Nemaca.
1. proleterska brigada tada dobija i novi bataljon Garibaldi, sastavljen od bivših italijanskih vojnika koji su prišli partizanima.
U zimu 1943/44. godine i u proleće 1944. godine dejstvuje oko Jajca, Mrkonjić grada i Gerzova.
U drvarskoj operaciji vodi žestoke borbe na pravcu Mrkonjić grad-Mlinište i Mlinište-Glamoč. Iz zapadne Bosne kreće za Sandžak, a na tom putu vodila je borbe na planinama Vranici, Zecu, Bitovnji i kod Trnova.
U avgustu 1944. godine učestvuje u borbama u Sandžaku, a 23. avgusta počeo je njen prodor u Srbiju. Vodila je teške borbe sa Bugarskim snagama na Palisadu i sa jakim četničkim snagama na Jelovoj gori, kod Karana, Kosjerića i Varde, za oslobođenje Bajine Bašte i Valjeva (septembra) i Uba (oktobra). U Beogradskoj operaciji istakla se u mnogim borbama.
Od decembra 1944. do aprila 1945. godine dejstvuje na Sremskom frontu.
Učestvuje u proboju Sremskog fronta 12. aprila 1945. godine i učestvuje u više poduhvata u Sremu, Slavoniji i sve do Zagreba. Poslednju borbu vodila je za oslobođenje Zagreba, u koji ulazi 9. maja 1945. godine.
Komandant Koča Popović
Bataljon Garibaldi, sastavljen od italijanskih dobrovoljaca nakon kapitulacije Italije, je polovinom septembra uključen u sastav 1. proleterske brigade kao njen 5. bataljon.[12]
Od oko 22.000 boraca koliko je, za tri i po godine rata, prošlo kroz redove Prve proleterske udarne brigade njih 83 proglašeno je za narodne heroje:
|
|
|
Odlikovana je Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je i Ordenom narodnog heroja.
Mirko Tepavac, borac vojvođanske brigade, u svojoj knjizi ostavio je sledeće upečatljivo svedočanstvo o ratnom susretu sa prvom proleterskom, u istočnoj Bosni jula 1943. godine, noć uoči napada na Zvornik:
"Prva proleterska" nalazi se na prilazima Zvorniku, kojeg će te noći napasti. Jedan vojvođanski bataljon obezbeđuje cestu iz pravca Tuzle, dok se "proleteri" odmore i pripreme za noćni napad. Proletere smo sreli već nekoliko nedelja pre toga u zajedničkim borbama za Srebrenicu i Vlasenicu. Bili su radikalno proređeni posle teških borbi, posle tek završene Pete ofanzive, ali izvrsno uvežbani, disciplinovani i maksimalno naoružani. Ne verujem da je ikad do tada igde postojala takva organizovana partizanska vojska (ni kod nas, ni bilo gde). Ali glavna njihova prednost bila je moderan, efikasan, maštovit način ratovanja. Možda naši vojvođanski borci nisu, pojedinačno uzevši, bili mnogo manje hrabri - imali su već dosta ratnog iskustva - ali je Prvu proletersku odlikovalo takvo ratno majstorstvo koje je preraslo u neku vrstu kolektivne ratničke uigranosti štabova i boraca. Komande su se više podrazumevale nego glasno izricale. Sve što može da učini oružje - nije morao borac. Svaki se cilj merio veličinom žrtava koje treba podneti, što je pre svega bila zasluga legendarnog proleterskog komandanta Koče Popovića.
Dakle, tog dana popodne, pojavila se pred položajima Vojvođanskog bataljona, sa kojim sam se tada, kao član Štaba brigade, nalazio na zadatku, grupa tenkova iz pravca Tuzle, lako je prešla tek prokopani i minirani put, koji smo smatrali neprolaznim, i uputila se prema našem položaju, na kosi gde smo se rasporedili po rovovima. Izdržali smo sve dok tenkovi nisu "opkoračili" rovove i počeli, u stvari, da gaze iznad nas. Protivtenkovske bombe doduše nismo imali, ali nismo imali ni dovoljno iskustva u neposrednoj borbi protiv njih. "Povukli" smo se (blago rečeno) prema Proleterima, dok su tenkovi zastali na zauzetoj uzvišici čekajući da pristigne pešadija.
U jednoj šumovitoj udolini, nekoliko stotina metara dalje prema Zvorniku, oveća skupina boraca Prve proleterske zaneseno je pratila predstavu Pozorišta narodnog oslobođenja (sećam se živo improvizovane pozornice i aplauza koji je često propraćao predstavu). Potražio sam komandanta i ubrzo se našao pred Kočom Popovićem koji se, za divno čudo, čak i setio da me je već video 1941. godine u Srbiji. Primio je, bez mnogo uzbuđenja, obaveštenje da smo se povukli pred tenkovima i pozvao jednog komandanta bataljona da mu izloži situaciju. Čim je komandant bataljona čuo i razumeo o čemu se radi, naredio je da se sa priredbe povuče njegova prva četa. (Samo jedna četa, pitao sam se iznenađeno?) Brzo prikupljena, četa je krenula tamo odakle se povukao čitav naš, doduše već desetkovan, bataljon! Izrazio sam nevericu da će takvo pojačanje biti dovoljno, a dobio još neverovatniji odgovor: "A, ne idemo mi kao vaše pojačanje; mi ćemo preuzeti položaj! Zvaćemo vas ako zatreba... samo vi prikupite svoje borce i ostanite na priredbi".
Hitro i vešto kolona proletera u hodu se raspoređivala, borci su već pripremali velike protivtenkovske bombe i slagali ih u torbice, a jedan, valjda najmlađi među njima, rekao je, misleći da ne čujemo, "B'em ti ove Vojvođane, zbog njih nas sada dižu sa priredbe, kad je najlepše!". Desetak minuta kasnije čula se žestoka paljba i više uzastopnih eksplozija tenkovskih topova i protivtenkovskih bombi. Tenkovi su se povukli, a proleterska pešadija nije ni žurila da zauzme položaj kada su ga tenkovi napustili. Jedan je goreo!
"Pustite Vojvođane da se odmore i dajte im nešto da pojedu", naredio je Koča Popović.[13]
– Mirko Tepavac, Moj drugi svetski rat i mir
 |
Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
