From Wikipedia, the free encyclopedia
Umjetnost (ijek.) ili umetnost (ek.), ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.
Kvalitet umetničkog dela se obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva — utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri to delo se ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti. Većina umetničkih dela koja se generalno smatraju remek-delima poseduje ove atribute.
Nešto što stimuliše samo čula ili samo um, ili kad mu je cilj nešto drugo, ne smatra se umetnošću, mada neka dela moderne umetnosti ozbiljno dovode ovu tvrdnju u pitanje.
Shodno tome, nešto može biti procenjeno u potpunosti kao umetnost, ili umetnost može biti deo nekog objekta. Na primer, slikarstvo može biti čista umetnost, dok stolica, iako dizajnirana sa praktičnim ciljem i upotrebnom vrednošću, može sadržati elemente umetnosti baš u tom istom dizajnu.
Umetnost koja nema funkcionalnu vrednost ili nameru se naziva lepom umetnošću, dok se delatnost koja pored umetničke vrednosti poseduje i funkcionalnu svrhu naziva zanatom. Međutim, objekat može biti klasifikovan i na osnovu namera svog tvorca koje su prisutne (ili odsutne) u samom objektu. Na primer, šolja, koja očigledno ima svoju funkcionalnu vrednost jer se može upotrebiti kao posuda, može biti smatrana umetnošću ako je namera njenog tvorca bila da prevashodno napravi ukras, dok slikanje može biti procenjeno kao zanat ako se masovno proizvodi.
U 19. veku, umetnost je bila pre svega okrenuta ka "Istini" i "Lepoti". Početkom 20. veka dolazi do ozbiljnog preokreta u poimanju umetnosti sa dolaskom modernizma, a potom u drugoj polovini 20. veka sa nagoveštajima postmodernizma.
Najraširenija upotreba reči "umetnost" koja je počela da dobija na važnosti posle 1750. godine je shvaćena kao veština da se provede nešto sa nekim estetskim rezultatom[1]. Enciklopedija Britanika definiše pojam umetnosti kao "korišćenje veštine i imaginacije u stvaranju estetskih objekata, okruženja ili iskustava koja se mogu podeliti s drugima[2].
Prema bilo kojoj od ovih definicija reči "umetnost", umetnička dela su stara koliko i samo čovečanstvo: od rane praistorijske umetnosti do savremene umetnosti. Mnoge knjige i članci u časopisima su napisani o umetnosti[3]. Godine 1998. Volt Viver je ustvrdio da je "očigledno da ništa što se tiče umetnosti nije više očigledno[4].
Prvi i širi smisao reči umetnost je onaj koji je ostao najbliži starom latinskom značenju, koje se otprilike prevodi kao veština ili zanat, kao i takođe iz protoindoevropskog korena koje znači sređivanje, ukrašavanje. U tom smislu, umetnost je sve što je pretrpelo proces namernog sređivanja. Drugo i novije značenje reči umetnosti je skraćenica od kreativna umetnost ili lepa umetnost. Lepa umetnost je pojam koji se koristi kako bi se izrazilo da je umetnik upotrebio svoju veštinu kako bi izrazio svoju kreativnost ili kako bi probudio estetsku senzibilnost publike, ili pak kako bi privukao pažnju publike na "finije" stvari.
Ako se veština koristi na uobičajen ili praktičan način, obično će biti smatrana zanatom, a ne umetnošću. Isto tako, ako se veština koristi u komercijalne i industrijske svrhe, biće smatrana komercijalnom umetnošću. S druge strane, zanati i dizajn se u određenim uslovima smatraju primenjenom umetnošću. Neki teoretičari smatraju da se razlika između lepe umetnosti i primenjene umetnosti ogleda više u vrednosnim sudovima o umetnosti nego u nekoj jasnoj definicijskoj razlici[5]. Međutim, ponekad cilj lepe umetnosti nije samo čista kreativnost i lični izraz umetnika. Svrha umetničkih dela može biti i saopštavanje neke ideje, kao što se to dešava sa politički, duhovno ili filozofski motivisanom umetnošću; da proizvede osećaj lepote (vidi estetika); da istraže prirodu čula; iz zadovoljstva; ili da proizvedu jake emocije. Svrha umetničkog dela takođe može biti prividno odsutna.
Prema Aristotelu, umetnost uvek ima neki cilj. Ako je taj cilj sama umetnost (umetnost radi umetnosti) onda se radi o "lepim umetnostima".
Sama reč "umetnost" može da se odnosi na razlilite stvari, osećanja i delanja. Može biti studija kreativne veštine, upotrebni proces kreativne veštine, ili iskustvo koje publika ima u interakciji sa kreativnom veštinom. Kreativna umetnost ("umetnost" kao disciplina) je skup disciplina ("umetnosti") kojima se proizvode umetnička dela ("umetnost" kao objekat) stvorena ličnom nadahnutošću ("umetnost" kao delanje) umetnika, i odražavaju poruku, raspoloženje ili simboliku za posmatrača koji je interpretira ("umetnost" kao iskustvo). Umetnička dela mogu da se definišu kao svrsishodne, kreativne interpretacije beskrajnih koncepata ili ideja koje služe da bi se saopštilo nešto drugoj osobi. Umetnička dela mogu da budu pravljena specijalno u ovu svrhu, ili pak mogu da budu tumačena na osnovu slika ili objekata.
Umetnost je nešto što putem čula stimuliše misli, emocije, verovanja ili ideje pojedinca. Takođe se može raći da je izraz ideje i može imati više obličja kao i više različitih svrhi.
Članak Klementa Grinberga Modernističko slikanje (engl. ), objavljen 1960. godine definisao je modernu umetnost kao "korišćenje karakterističnih metoda discipline u cilju kritikovanja same discipline."[6]
Grinberg je prvi primenio ovu ideju na pokret apstraktnog ekspresionizma i upotrebio ga kako bi razumeo i opravdao ravnu (neiluzionističku) apstraktnost u slikanju. Realistična, naturalistička umetnost je bila umetnost imitacije, koristila je umetnost da bi sakrila umetnost; modernizam je iskoristio umetnost da bi privukao pažnju na umetnost. Stari majstori su na ograničenja sredstava u slikarstvu (ravna površina, oblik potpore, sastojci boja) gledali kao na negativne faktore koji su morali biti prikriveni. Modernizam ta ista ograničenja ističe u prvi plan kao pozitivne faktore koji se otvoreno ističu.[6]
Iako u osnovi predstavlja način razumevanja specifičnog tipa umetnika, ova definicija moderne umetnosti podvlači većinu ideja o umetnosti u okviru različizih umetničkih pokreta 20. i početka 21. veka.
Endi Vorhol je postao važan umetnik kritikujući popularnu kulturu i svet umetnosti baš tim istim jezikom pop-kulture. Kasniji, postmodernistički umetnici iz osamdesetih, devedesetih i prve decenije 21. veka preuzeli su te ideje proširujući tehniku autokriticizma izlazeći iz granica "visoke umetnosti" i primenjujući ideju na sve oblasti kulturnog stvaranja slika, uključujući modu, stripove, bilbordove i pornografiju.
Jedna od ključnih karakteristika lepe umetnosti za razliku od primenjene umetnosti je odsustvo bilo kakve upotrebne vrednosti. Međutim, ovo shvatanje je kritikovano kao klasna predrasuda, i protivnici pogleda da umetnost ne može biti korisna kažu da svaka ljudska aktivnosti ma neku upotrebnu funkciju i da objekti za koje se tvrdi da su "beskorisni", zapravo imaju funkciju pokušaja da mistifikuju i kodifikuju društvene hijerarhije. Ponekad se takođe tvrdi da korisnost nekog naizgled potpuno "nekorisnog" dela je u efektu koji on ostavlja na svog stvaraoca ili posmatrača.
Umetnost takođe koriste terapeuti, psihoterapeuti i klinički psiholozi kao "umetničku terapiju". Umetnost takođe može da se koristi u testiranju ličnosti. Glavni cilj u ovom slučaju nije krajnji proizvod - umetničko delo, već lečenje subjekta-stvaraoca kroz kreativan rad. Krajnji proizvod - umetničko delo može takođe biti od velike pomoći u otkrivanju eventualnih psihičkih problema koje stvaralac može da ima.
Na primer, grafiti i drugi tipovi "ulične umetnosti" su deo raznih kultura mladih kao na primer američka hip-hop kultura, koja je politički angažovana, te su grafiti, kao nešto što je zakonom zabranjeno, jedan od izraza političkih stavova ove kulturne grupacije.
U društvenom kontekstu, umetnost može poslužiti za formiranje javnog mišljenja. Umetnost je u prošlosti često korišćena u propagandne svrhe. Ponekad su umetnička dela zloupotrebljena u propagandne svrhe, iako u stvari umetnik nije imao tu nameru kada je stvarao. Primer je Vagnerova muzika koju je Hitler upotrebio za širenje ideje Trećeg rajha.
Sa antropološke strane gledišta, umetnost često nekim univerzalnim jezikom prenosi ideje i koncepte sa generacije na generaciju. Interpretacija ovog jezika je veoma subjektivna i zavisi od konteksta i perspektive posmatrača.
_(1).jpg)
Uobičajena je rasprava u istoriji umetnosti da li je neko delo ili neka vrsta delanja umetnost ili ne. Zapravo, Filozofi umetnosti nazivaju ove rasprave "klasifikacijskim raspravama o umetnosti". Klasifikacijske rasprave su tokom 20. veka uključivale kubizam i impresionizam, Dišanov pisoar, savršene imitacije novčanica, filmove, propagandu, i dr. Konceptualna umetnost ponekad namerno gura granice onoga što se smatra umetnošću i neki konceptualni umetnici, kao na primer, Dejmijen Herst i Trejsi Emin su autori dela oko kojih se trenutno vodi rasprava.
Video igre i FRP su dve oblasti za koje neki kritičari tvrde da su umetnost, dok drugi tvrde da nisu.
Filozof Dejvid Novic kaže da neslaganje u definisanju šta je to umetnost nije glavni problem. Klasifikacijske rasprave su veoma često rasprave o sopstvenim vrednostima kao i o pravcu u kom društvo ide a ne o samoj teoriji. Na primer, kada je Dejli Mejl kritikovao Herstov i Eminin rad tvrdnjom:"Tokom 1000 godina, umetnost je bila jedan od velikih civilizacijskih pokretača. Danas,ovde u turšiji i prljavi kreveti prete da nas sve pretvore u divljake", oni ne uspevaju da definišu teoriju umetnosti, već dovode u pitanje vrednost Hirstovog i Emininog dela.
U 19. veku, ovaj tip rasprava se vodio oko dela Teodora Žerikoa, Splav Meduza (1820), koji su mnogi smatrali kao oštru osudu nemarnosti francuske vlade u vezi sa bordolomom francuske fregate Meduza. Takođe je veliku raspravu izazvala slika Eduara Manea, Doručak na travi (1863), gde skandal nije bila nagost žene, već to što sedi u društvu potpuno obučenih muškaraca, kao i dela Teodora Singera Sardženta i njegovog Portreta Madam Iks (1884), koji je izazvao veliko negodovanje zbog crvenkasto-roze boje upotrebljene za ušnu školjku modela, jer se to smatralo previše sugestivnim i pogubnim za dobru reputaciju modela iz visokog društva.
U 20. veku, kontroverznu umetnost predstavljaju Pablo Pikaso i njegova Gernika (1937), Leon Golub i Ispitivanje III (1958), gde je američka javnost bila šokirana prizorom nagog tela zatvorenika sa kapuljačom na glavi i vezanog za stolicu, okruženog običnim i normalnim policajcima, kao i Andres Serano i Hrist u mokraći (1989).
Godine 2001, Erik Fišl je izvajao skulpturu Ležeća žena, u spomen onima koji su poginuli skakajući ili padajući 11. septembra. Ova skulptura je bila postavljena u Rokfelerovom centru u Njujorku, ali je u nakon godinu dana bila uklonjena s objašnjenjem da je bila "previše uznemiravajuća"[7]
Umetnička forma je specifična forma umetničkog izraza. Ovaj izraz je određeniji od termina umetnost, ali manje specifičan od termina žanr. Neki primeri umetničkih formi su:
Žanr je skup konvencija i stilova koji se koriste kako bi se postigla umetnička forma. Na primer, slikanje može biti mrtva priroda, apstraktno, portret, ili pejzaž, a takođe može obrađivati istorijske, socijalne ili neke druge teme. U filmu, žanr bi bio istorijski film, komedija, drama, akcioni film, itd. Granice između forme i žanra su veoma nejasne. Tako na primer, postoji nedoumica da li su reči pesme umetnička forma koja nije isto što i poezija, ili je žanr poezije, ili da li je film žanr fotografije ili potpuno druga forma umetničkog izraza, različita od fotografije.
Umetnikov stil ili je poseban način rada koji umetnik ima pri stvaranju umetničkog dela. Ponekad stilovi odražavaju neku posebnu umetničku filozofiju ili cilj. Na primer, Džoj Divižn bi u muzičkom smislu, mogao da se okarakteriše minimalističkim muzičkim stilom. Ponekad je stil usko vezan za određeni istorijski period, ili određeni umetnički pokret. Tako su Dalijeve slike slikane u nadrealističkom stilu, na primer.
Stil može vezan za tehniku koja se koristi, ili za efekat koji proizvodi. Umetnost Roja Liktenstajna karakteriše poentilistički stil jer Liktenstajn koristi sitne tačke, iako u suštini nema ništa zajedničko sa ostalim poentilistima. Liktenstajn je koristio ben-dej tačke, koje su se koristile za bojenje stripova: imaju jednake razmake između sebe i formiraju ravne obojene površine; poentilizam koristi tačkice čiji raspored dočarava varijacije u boji i dubini.
Mnogi termini koji se koriste za opisivanje umetnosti, a naročito umetnosti najnovijeg doba, teško se mogu podvesti pod kategoriju forme, žanra ili stila, čak se i ove kategorije dovode ponekad u pitanje. Niko ne sumnja u postojanje pejzažne umetnosti, ali se postavlja večito pitanje da li je ona posebna forma umetnosti, ili je pak žanr arhitekture, ili je možda stil u okviru žanra pejzažne arhitekture. Ili, da li je strip umetnička forma, ili je medij, žanr, stil, ili nešto sasvim drugo?
Umetnost datira još iz praistorijskog doba. Pronađene su skulpture, pećinsko slikarstvo i petroglifi koji su stari oko 40.000 godina i datiraju iz starijeg kamenog doba. Tačno značenje ove umetnosti još uvek nije potpuno utvrđeno jer se previše malo zna o kulturama koje su je proizvele. Do skora, najstarije umetničko delo na svetu je bio komad nakita — male bušene školjke koje su stare oko 75.000 godina[8] i koje su otkrivene u južnoafričkoj pećini. Međutim, najnovije otkriće istih takvih školjki u marokanskoj pećini pomera granice za nekih 7.000 godina — školjke nađene u Maroku su stare nekih 82.000 godina[9].
Velike umetničke tradicije bazirane su na umetnosti jedne od velikih starih civilizacija: Stari Egipat, Mesopotamija, Persija, Indija, Kina, Antička Grčka, Antički Rim ili Arabija (stari Jemen i Oman).
Svaki od ovih centara rane civilizacije razvio je sopstveni jedinstveni stil u umetnosti. Zahvaljujući svojoj veličini i trajanju, znatan deo umetničkih dela ovih civilizacija je preživeo i njihov uticaj je prenešen na druge kulture u kasnijim istorijskim periodima. Ove civilizacije su takođe prve zabeležile kako su umetnici radili. Na primer, antičkogrčka umetnost je obožavala fizčke forme ljudskog tela i u skladu sa tim, razvile su se veštine kojima bi se prikazala muskulatura, poza, lepota ljudskog tela, kao i anatomski korektne proporcije.
Umetnost Vizantije i gotička umetnost zapadnoevropskih zemalja u srednjem veku, uglavnom se fokusirala na izraz i interpretaciju biblijskih i nr materijalnih istina, stavljajući akcenat na metode koje bi uveličale slavu duhovnog sveta kao zlatna boja na slikama, staklo u mozaicima i prozorima, i prikaz likova u idealizovanoj i šematizovanoj formi (npr. dvodimenzionalne, ravne forme).
Pojava renesanse u zapadnoevropskim zemljama je vratila vrednovanje materijalnog sveta, kao i mesto čoveka u njemu, što se odražava u umetničkim formama, koje vraćaju realnost u prikazu ljudskog tela, kao i tridimenzionalnost pejzaža.
Na Istoku, odbacivanje ikonogafije u islamskoj umetnosti dovelo je do stavljanja naglaska na geometrijskim oblicima, islamskoj kaligrafiji i arhitekturi. Na Dalekom istoku, religija je takođe dominirala u umetničkim stilovima i formama. U umetnosti Indije i Tibeta bile su posebno zastupljene obojene skulpture i ples sa religioznim bojenjem koji je pozajmljivao mnoge konvencije od skulpture dajući svetlost kontrastnim bojama stavljajući naglasak na liniju. Kineska umetnost se karakteriše rezbarenjem u žadu, bronzi, lončarstvu (uključujući neverovatnu glinenu vojsku ratnika Sjena cara Ćina, poeziji, kaligrafiji, muzici, slikarstvu, drami, itd. Kineski stilovi prilično variraju od perioda do perioda i tradicionalno se nazivaju imenom dinastije koja je u to doba vladala. Tako, na primer, slikarstvo dinastije Tang je monohromatično i oskudno u ukrasu, sa akcentom na idealizovanim pejzažima, ali slikarstvo dinastije Ming je raznovrsno, puno boja, i koncentriše se na pričanje priča putem seta kompozicije.
Periodi u japanskoj umetnosti takođe su dobili ime po carskim dinastijama, i takođe, kao i kineska umetnost, veoma se razlikuje od perioda do perioda.
Doba prosvećenosti u 18. veku je donelo predstavljanje fizičkih i racionalnih istina preciznog univerzuma, kao i političke i revolucionarne vizije post-monarhističkog sveta, kao što je Blejkov portret Njutna kao božanskog geometra ili Davidovo propagandističko slikarstvo. Ova stremljenja su dovela do romantičarskog odbacivanja svega racionalnog i okretanja ka ljudskoj emotivnoj strani i indivudualizmu, po uzoru na Geteove romane. Kasni 19. vek je doneo mnogobrojne nove pravce u umetnosti, kao akademska umetnost, simbolizam, impresionizam, fovizam itd.
Dvadeseti vek je doneo nova revolucionarna naučna otkrića, kao Ajnštajnova teorija relativiteta [10] ili Frojdove teorije u psihologiji[11], ali i veliki tehnološki razvoj, ubrzan implozijom civilizacije u dva svetska rata. Istorija umetnosti 20. veka je istorija beskrajnih mogućnosti i potrage za novim standardima, od kojih je svaki prethodni bio pregažen onim koji mu je sledio. Parametri impresionizma, ekspresionizma, fovizma, kubizma, dadaizma, nadrealizma, itd, ne mogu da se održe van okvira prostora u kom su nastali. Sve prisutnija globalna interakcija tokom ovog vremena donela je u zapadnu umetnost ekvivalentne uticaje iz drugih kultura (na primer, Pablo Pikaso je bio pod velikim uticajem afričke umetnosti). Japanska umetnost je dosta uticala na impresioniste, a sama zapadna umetnost je izvršila veliki uticaj na istočnoevropsku umetnost u 19. i 20. veku sa idejama komunizma i postmodernizma koje su izvršile veliki uticaj na umetničke stilove.
Modernizam je otvorio put realizaciji svoje neukrotivosti u drugoj polovini 20. veka. Relativnost je prihvaćena kao neizbežna istina, koja je dovela do perioda savremene umetnosti i postmodernističke kritike, gde se svetske kulture i istorija toliko prožimaju i menjaju forme, da neki kritičari već smatraju da se više ne može govoriti o regionalnim kulturama, već o jednoj, globalnoj kulturi.
Šarl Bato (fr. ) je 1746. godine stvorio termin "lepe umetnosti" pod koji su po njemu spadale ples, florikultura, vajarstvo, muzika, slikarstvo i poezija. Kasnije je dodao arhitekturu i elokvenciju. U kasnijim periodima, lista je pretrpela više izmena jer će joj razlićiti autori dodavati i uklanjati elemente. Rikoto Kanudo (ital. Ricciotto Canudo), prvi filmski teoretičar, biće prvi koji će 1911. godine kvalifikovati film kao sedmu umetnost.
Trenutno, sledeće umetnosti se računaju kao lepe umetnosti:
Neki na ovu listu proširuju televizijom, modom, reklamama ili video igrama.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
