Svetilište Artemide Ortije
From Wikipedia, the free encyclopedia
From Wikipedia, the free encyclopedia
Svetilište Artemide Ortijske, nastalo u arhajskom periodu stare Grčke, bilo je u klasično doba posvećeno boginji Artemidi i predstavljalo je jedno od najvažnijih religijskih mesta u antičkoj Sparti.
Kult Ortije (grčki: Ὀρθία = Uspravna) bio je zajednički za četiri sela čijim je spajanjem nastala najstarija Sparta: Limnu, Pitanu, Kinosuru i Mesanu.[1] Hronološki posmatrano, ovaj se kult verovatno razvio posle kulta Atene kao Polioũkhos (Πολιοῦχος = "zaštitnice grada") ili kao Khalkíoikos (Χαλκίοικος = "iz bronzane kuće"). Pored pisanja Orthia, nailazi se i na grafiju Orthesia[2] kao i na epiklese Lygodesma i Korythalia.[3]
Svetilište se nalazi u prirodnom basenu između Limne i zapadne obale reke Eurote, izvan stare Sparte, gotovo potpuno van domašaja izlivanja reke iz korita. Najstariji nalazi, fragmenti keramike iz poznog mračnog doba, ukazuju na to da je ovo bilo kultno mesto od 10. veka pne., ali ne i pre toga.[4] Kult se prvobitno obeležavao na jednom pravougaonom zemljanom žrtveniku, izdignutom od poda naslagama pepela nastalog od vekovnog žrtvovanja na istom mestu. Na samom početku 8. veka pne. postavljen je poseban temenos, popločan kamenjem iz Eurote i okružen trapezoidnim zidom. Tada je podignut i žrtvenik od drveta i kamena, a sagrađen je i hram. Novac je dobijen od ratnog plena osvojenog u ratovima koje je Sparta vodila.
Drugi hram je podignut 570. pne. tokom vladavine spartanskih kraljeva Leona i Agasikla, pošto su ratni uspesi osigurali potrebna sredstva. Zemljište je podignuto i učvršćeno, bez sumnje zbog erozije koju je uzrokovala Eurota. Na podlozi od peska iz reke izgrađen su žrtvenik i hram od krečnjaka (vapnenca), okrenuti prema istom smeru kao i starije građevine. Ovaj drugi hram u potpunosti je obnovljen u 2. veku pne., dok je žrtvenik zamenjen tek u 3. veku nove ere, kad su Rimljani tu sagradili amfiteatar za "turiste" koji su dolazili na ritual bičevanja (diamastigosis).
Kult Ortije prvobitno nije bio antropomorfnog karaktera i stariji je od olimpske religije. Na najstarijim natpisima spominje se samo Orthia.[5] Ortijin kult razvio se oko jednog ksoanona, tj. prastarog drvenog kipa ("idola"), koji je bio "žedan ljudske krvi", poreklom s Tauride, odakle su ga, prema Euripidu, odneli Orest i Ifigenija. Na lokaciji svetilišta pronađene su predstave urezbarene na slonovači u orijentalizirajućem stilu, koje pokazuju krilatu boginju kako u svakoj ruci drži po jednu životinju ili pticu kao Gospidarica životinja (Πότνια Θηρῶν); čini se da se radi o artefaktima lokalne proizvodnje.[6]
Pausanija ovako opisuje nastanak običaja ritualnog bičevanja (diamastigosis):
I sledeće činjenice služe mi kao dokaz da je Ortija u Lakedemonu baš ona drvena statua doneta od varvara.[7] Prvo, Astrabak i Alopek, sinovi Irba, koji je bio sin Amfistena a unuk Amfikla, Agidovog sina, pronašavši ovu statuu, namah su poludeli. Drugo, kada su spartanski Limnaćani, Kinosaurani, i žitelji Mesoe i Pitane prinosili žrtve paljenice Artemidi, posvađali su se i iz svađe zagazili i u krvoproliće. Pošto su mnogi izginuli na žrtveniku, na preživele se oborila bolest. Zbog ove nevolje dobili su uputstvo iz proročišta da krvave boginjin žrtvenik ljudskom krvlju. Tako je prinošen na žrtvu koga je određivao žreb, a Likurg je promenio ovaj običaj u bičevanje mladića i na taj se način žrtvenik zasićuje ljudskom krvlju. Pored ovih mladića stoji sveštenica i drži drvenu statuu: statua je inače laka jer je mala, ali ako bi bičevaoci udarali suzdržano i obzirno, bilo zbog lepote nekog mladića ili njegovog ugleda, statua bi namah otežala i žena bi je s mukom držala. Optuživala bi tada bičevaoce i govorila da se zbog njih ugiba pod teretom. Tako se neprestano još od onih žrtava na Tauridi u statui neprestano zadržala žeđ za ljudskom krvlju. Zovu je pak ne samo Ortijom (Uspravnom) već i Ligodesmom (Λυγοδέσμα "vrbom vezana") zato što su je našli u vrbovoj česti, a vrbova grana koja se oko nje ovila držala je statuu uspravno.
Prema Plutarhu, taj je ritual zapravo komemoracija jedne epizode iz grčko-persijskih ratova:
Neki pripovedaju da su čak i na kralja Pausaniju, koji je podalje od bojnoga reda prinosio žrtvu i bogu se molio, iznenada napali nekakvi Liđani i stali otimati i rasturati sudove za žrtvu, a on i njegova pratnja, nemajući oružja, počeli ih udarati štapovima i bičevima. otuda proizlaze i današnja mimetička prikazivanja toga napada, a sastoje se u bičevanju efeba oko žrtvenika (Artemidina) u Sparti i potom u povorci Liđana.
Osim ritualnog bičevanja, kult je obuhvatao nadmetanja u plesu između pojedinih mladića te između devojačkih horova. Mladići su kao nagradu dobijali srpove, što ukazuje na zamljoradničko poreklo kulta.
Prisustvo votivnih darova svedoči o popularnosti ovoga kulta: pronađene su glinene maske koje predstavljaju likove starih i ružnih žena[10] ili hoplita, kao i figurine od olova i terakote koji prikazuju muške i ženske likove kako sviraju frulu, liru ili činele, ili kako jašu na konju.
Arhajska krilata Artemida, prikazana na mnogim votivnim darovima od 8. do 6. veka pne., najduže se zadržala ovde u liku Artemide Ortije. Natpisi na votivnim darovima upućeni su Ortiji ili Artemidi Ortiji, ali nikad samo Artemidi.
Ortijin kult iznedrio je običaj "dijamastigoze" (grčki: διαμαστίγωσις / diamastigosis, od διαμαστιγῶ / diamastigô = "šibati"), odnosno šibanja dečaka (éphēboi). Taj običaj opisuju Plutarh, Kseofont, Pausanija i Platon. Na žrtvenik bi se poslagao sir koji bi čuvali odrasli muškarci sa bičevima u rukama. Dečaci bi pokušali da ukradu sir pod udarcima biča. Najmanje do rimskog doba sveštenica je kontrolisala jačinu udarca; prema Pausaniji, ona je držala ksoanon tokom rituala, a ako bi kip otežao krivila je bičevaoce, kako je gore opisano.
U rimsko doba, prema Ciceronu, taj je ritual postao krvavi spektakl, gde je možda bilo i mrtvih, a gledaoci su dolazili iz čitave rimske države:
U Sparti deca kod žrtvenika boginje Dijane (tj. Artemide) dobijaju takve batine da im mnogo krvi isteče iz tela. Kako sam čuo kad sam bio tamo, katkada ih tuku čak i do smrti. A ni jedno od njih nikada nije ne samo uzviknulo nego čak ni uzdahnulo.
U 3. veku nove ere izgrađen je i amfiteatar da bi se mogli smestiti svi posetioci koji su dolazili da posmatraju taj bičevalački spektakl. Kako saznajemo od Libanija, čini se da je taj ritual privlačio radoznalce još u 4. veku.
Svetilište Artemide Ortije istražili su britanski arheolozi tokom svojih iskopavanja u Lakoniji između 1906. i 1910. U to vreme činilo se da se na neistraženoj lokaciji nalazio samo jedan ruinirani rimski amfiteatar, koji je uglavnom već bio poharan nakon utemeljenja moderne Sparte 1834. i koji samo što se nije srušio u Eurotu. Međutim, arheolozi su, predvođeni R. M. Dawkinsom, brzo pronašli dokaze grčkog prisustva. Dawkins piše: "Rimski teatar bilo je lako zaštititi. Velika količina antičkih predmeta, sa svetlom koje su bacili na drevnu Spartu, dala je ovom iskopavanju ogroman značaj". Otkriven je dugi kontinuirani niz arheoloških stratuma.
Nakon prvog petogodišnjeg iskopavanja Dawkins je 1910. objavio Istoriju svetilišta (A History of the Sanctuary). Ta je faza bila umnogome usredređena na stratifikaciju. Iskopvanje od 1924. do 1928. obuhvatilo je i čišćenje lokaliteta 1928. godine.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
