Nikola Ljubičić

NIKOLA LJUBIČIĆ
NIKOLA LJUBIČIĆ
	Nikola Ljubičić, savezni sekretar za narodnu odbranu
Datum rođenja	4. april 1916.
Mesto rođenja	Karan; Kraljevina Srbija
Datum smrti	13. april 2005. (89 god.)
Mesto smrti	Beograd; Srbija i Crna Gora
Supruga	Vera Ljubičić
Profesija	vojno lice
Član KPJ od	1941.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije; Jugoslovenska narodna armija; 1941 — 1982.
Čin	General armije
Savezni sekretar za ; narodnu odbranu SFRJ
Period	1967 — 1982.
Prethodnik	Ivan Gošnjak
Naslednik	Branko Mamula
Predsednik Predsedništva ; SR Srbije
Period	1982 — 1984.
Prethodnik	Dobrivoje Vidić
Naslednik	Dušan Čkrebić
Narodni heroj od	27. novembra 1953.
Odlikovanja
	Orden narodnog heroja

Nikola Ljubičić (1916 — 2005), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general armije JNA, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1967. do 1982. obavljao je funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu, a od 1982. do 1984. godine funkciju predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

Kratke činjenice Datum rođenja, Mesto rođenja ...

Zatvori

Rođen je 4. 4. 1916. godine u selu Karan, kod Užica, gde je završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju je završio u Užicu, a Srednju poljoprivrednu školu u Valjevu. Vojsku je služio u Školi rezervnih pešadijskih oficira, u Mariboru. Do rata je radio u Nižoj poljoprivrednoj školi u Sevojnu, kod Užica, Kosjeriću i Pljevljima.

Aktivno je učestvovao u svim akcijama omladinskih organizacija u valjevskoj Poljoprivrednoj školi, kao i kasnije u Kosjeriću i Pljevljima. Tokom Aprilskog rata 1941. godine bio je raspoređen za komandira voda u planinskom bataljonu, formiranom u selu Zdravčićima kod Požege. Učestvovao je borbi s Nemcima na položaju kod Valjeva.

Narodnooslobodilačka borba

Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije

Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, po zadatku Okružnog komiteta KPJ za Užice, radio je na pripremi ustanka u okolini Užica, a najviše u selima oko Karana. U Prvu užičku četu Užičkog partizanskog odreda, stupo je odmah posle njenog formiranja prvih dana avgusta. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Učestvovao je u borbama za oslobođenje Bajine Bašte i Užica, kao i ostalim borbama Prve užičke čete. Posle oslobođenja Užica, rukovodio je borbama na sektoru Vardišta i Dobruna, i s jedinicama štitio slobodnu teritoriju s pravca Priboja i Višegrada. Pred povlačenje partizanskih snaga iz Užica, određen je za komandira Treće užičke čete Užičkog partizanskog odreda.

Posle Prve neprijateljske ofanzive i pada Užičke republike, povukao se s Trećom užičkom četom, preko Zlatibora ka Sandžaku. Tokom povlačenja četa je vodila nekoliko borbi s Nemcima i četnicima, a posle dolaska u Sandžak učestvovala je u borbi s Italijanima koji su napali Vrhovni štab NOPOJ-a u selu Drenovi. Posle toga Treća užička četa je obezbeđivala Vrhovni štab u maršu prema Rudom.

Treća užička četa ušla je u sastav Petog šumadijskog bataljona Prve proleterske udarne brigade. Tada je pored dužnosti komandira čete, Nikola postavljen i za zamenika komandanta bataljona Milana Ilića Čiče. Treća užička četa, koja se nalazila u zaštitnici brigade, krenula je iz Rudog ka Romaniji. Početkom 1942. godine četa je u dugom maršu, po velikoj hladnoći, izbila na Jahorinu, gde je ponovo raspoređena da obezbeđuje Vrhovni štab.

Sa članovima Vrhovnog štaba NOP i DVJ četa je prešla u Foču. Tada je Nikola postao komandant Petog šumadijskog bataljona. Bataljon je vodio borbe sa četnicima i Italijanima, prema Čelebiću i Dubu, a 1. 5. u borbi s Italijanima, kod Čajniča, Nikola je prvi put ranjen.

Tokom neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju oko Foče, bataljon je vodio borbe na teritoriji između Čajniča i Foče, a kasnije na Pivskoj visoravni i padinama Durmitora. Odatle se bataljon prebacio preko reke Pive, u Plužine, gde je izvesno vreme ponovo obezbeđivao Vrhovni štab. Posle toga, bataljon je vodi borbe sa četnicima i Italijanima koji su nadirali iz pravca Gacka. U kretanju ka prostoru Sutjeske, bataljon je razbio grupe četnika, ali je bio izložen stalnom bombardovanju italijanske avijacije.

Posle dolaska u selo Vrbnicu, a po odluci Vrhovnog štaba, Peti šumadijski bataljon je prebačen u Drugu proletersku udarnu brigadu, zbog njene dopune posle gubitaka koje je pretrpela u dotadašnjim borbama. Tada je Nikola Ljubičić postavljen za komandanta Četvrtog užičkog bataljona Druge proleterske brigade. U vreme pohoda proleterskih brigade za Bosansku krajinu, ovaj bataljon je vodio borbe kod Kalinovika, zatim prilikom prelaska puta i pruge Sarajevo-Konjic, kod Tarčina, posle kod Bugojna, Kupresa, na Manjači i pri oslobađanju Mrkonjić-Grada i Jajca.

Kasnije je bataljon vodio borbe oko Bosanskog Grahova i na Dinari, u blizini Knina. Ponovo se sukobio, na padinama Dinare, prema Bosanskom Grahovu, s Italijanima, gde je Nikola teško ranjen. Posle dužeg lečenja u Bosanskom Petrovcu i drugim bolnicama, kao ranjenik u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi kretao se s ranjeničkom kolonom od Bosanskog Petrovca do Neretve. U dolini Neretve priključio se ponovo Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi i postao član Štaba brigade.

Učestvovao je u svim borbama koje je brigada vodila u dolini Neretve: u razbijanju Nemaca na Pidrišu; ispred Gornjeg Vakufa; zatim pri forsiranju Neretve u borbi s četnicima; i posle oko Boračkog jezera, u Kalinoviku. Druga proleterska udarna brigada je, zatim, vodila teške borbe s Italijanima i četnicima pri forsiranju Drine, i kasnije na terenu Sandžaka i Crne Gore i istočne Bosne, sve do Sutjeske.

Posle borbi u dolini reke Sutjeske, sa Drugom proleterskom brigadom učestvovao je u borbama tokom proboja na Zelengori, kao i na putu oko Miljevine, i kasnije sve do dolaska i posle dolaska u rejon između Kladanja i Tuzle. Tu je, početkom avgusta 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, s još 6 drugova i radio-stanicom krenuo za Srbiju, preko oslobođenih, poluoslobođenih i neoslobođenih teritorija. Kretali su se preko Semberije i Srema. U Srbiju su se ubacili kod Umke, i stigli do Aranđelovca. Posle dolaska je, s jedinicama Prve šumadijske brigade, učestvovao u borbama vođenim na ovom terenu. S brigadom je krenuo, po naređenju Vrhovnog štaba, od Rudnika, preko Kosjerića i planine Tare, i učestvovao u borbama koje je ova brigada na tom putu vodila, ka glavnini partizanskih jedinica koje su se nalazile u dolini Lima i Vardišta.

Posle dolaska u Sandžak, izvesno vreme je bio na funkciji načelnika Štaba Druge proleterske udarne brigade, a posle je postao komandant Treće srpske udarne brigade. S ovom jedinicom učestvovao je u borbama na teritoriji Sandžaka i zapadne Srbije, Zlatibora, Ivanjice, potom na Bukovima oko Valjeva, planine Tare, a kasnije oko Berana i Andrijevice.

Pri polasku grupe divizija za Srbiju, postavljen je za načelnika štaba Druge proleterske divizije, s kojom u drugoj polovini 1944. godine stigao u Srbiju, posle teških borbi u dolini Ibra i na Kopaoniku. Avgusta 1944. godine postavljen je za zamenika komandanta Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). Na toj dužnosti je dočekao i oslobođenje Jugoslavije.

Posleratna karijera

Posle oslobođenja zemlje, bio je komandant divizije KNOJ-a. Višu vojnu akademiju JA završio je 1950. godine u Beogradu, a zatim je postavljen za komandanta korpusa u Zagrebu, Ljubljani i Kragujevcu. Posle toga, bio je na dužnosti pomoćnika komandanta Prve armije JA za političko-pravni sektor; komandanta Graničnih jedinica Jugoslavije; načelnika Ratne škole JNA i komandant Prve armijske oblasti. Na dužnosti Saveznog sekretara za narodnu odbranu nalazio se od 1967. do 1982. godine, kada je demobilisan u činu generala armije JNA.

Biran je za poslanika Savezne skupštine od 1963. do 1967. godine. Na Osmom kongresu SKJ izabran je za člana Centralnog komiteta, a na Devetom, Desetom i Jedanaestom kongresu SKJ biran je za člana Predsedništva CK SKJ. Od 1982. do 1984. godine bio je na funkciji predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, a od 1984. do 1989. godine član Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Umro je na VMA u Beogradu, 13. 4. 2005. godine. Sahranjen je uz vojne počasti 16. 4. 2005. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Napisao je knjige: „Opštenarodna odbrana-strategija mira“, „Užički NOP odred“, „Užice 1941. godine“ i memoare „U Titovoj koloni“.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena junaka socijalističkog rada i drugih visokih jugoslovenskih i stranih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. 11. 1953. godine.