From Wikipedia, the free encyclopedia
Kolegijum izbornika ili Elektorski/izbornički kolegijum (engl. ) sastoji se od izbornika koje određuje svaka savezna država da formalno izaberu predsednika i potpredsednika SAD. Od 1964. na svim predsedničkim izborima bilo je 538 izbornika.[1] Član 2. Ustava SAD definiše koliko izbornika svaka savezna država može da ima i daje pravo zakonodavnoj vlasti saveznih država da odredi način njihovog izbora. Teritorije SAD nisu zastupljene u Kolegijumu izbornika. Kolegijum izbornika je primer indirektnih izbora, suprotno od direktnih izbora kojima se biraju članovi Kongresa SAD. Glasači u svakoj saveznoj državi i u Distriktu Kolumbija, glasaju za izbornike koji će ovlastiti za učešće na predsedničkim izborima. Tokom rane istorije SAD, u pojedinim saveznim država zakoni su omogućavali zakonodavnoj vlasti da odredi izbornike. Izbornici su slobodni da glasaju za bilo kog kandidata za predsednika i potpredsednika ali u praksi glasaju za kandidata za kog su se opredelili njihovi birači.[2] Samo u nekoliko saveznih država se imena izbornika nalaze na glasačkom listiću.
Dvanaesti amandman Ustava SAD kaže da svaki izbornik daje jedan glas za predsednika i jedan glas za potpredsednika. On takođe precizira kako se biraju predsednik i potpredsednik. Dvadeset treći amandman Ustava SAD precizira koliko izbornika ima Distrikt Kolumbija.
Postojanje Kolegijuma izbornika izaziva kontroverze. Prema Istraživanju Galupa iz 2001. primećeno je da „većina Amerikanaca podržava razmatranje donošenja amandmana na Ustav SAD kojim bi se omogućio direktan izbor predsednika”. Prva istraživanja na ovu temu Galup je sproveo 1944. a i u 2004. godini otprilike isti procenat ljudi je podržavao ovaj predlog.[3][4] Kritičari tvrde da je postojanje Kolegijuma izbornika prevaziđeno, prilično nedemokratsko i da nekim saveznim državama, u kojima nijedan kandidat nema izrazitu prednost, daje nesrazmeran uticaj na izbor predsednika i potpredsednika. Zagovornici ovakvog načina izbora smatraju da je postojanje Kolegijuma izbornika jedna važna karakteristika federalizma u Sjedinjenim Državama i da on štiti prava malih saveznih država. Brojni predlozi amandmana na Ustav SAD su bili predloženi u Kongresu sa ciljem da se Kolegijum izbornika prepravi ili da se zameni sa direktnim izborom; međutim, ni jedan predlog nikada nije prošao u Kongresu.
Na Ustavotvornoj konvenciji iz 1787. korišćen je Virdžinijski plan kao osnova za raspravu, jer ga je predložila delegacija iz Virdžinije. Virdžinijski plan je predviđao da Kongres bira Predsednika.[5] Delegati iz većine saveznih država su prihvatili ovaj način izbora.[6] Međutim, Odbor jedanaestorice (engl. ), oformljen sa ciljem izrade pojedinosti koje uključuju i način izbora predsednika, preporučio je da svaka savezna država odredi određeni broj izbornika koji će biti identičan broju članova Kongresa iz te savezne države. Član Odbora Guverner Moris je objasnio razlog za tu promenu; jedan od njih je postojanje bojazni da će predsednik biti izabran od strane malog broja ljudi koji se često sastaju, kao i zabrinutost za nezavisnost predsednika ako ga bude birao Kongres.[7] Neki delegati, uključujući Džejmsa Vilsona i Džejmsa Medisona, su se zalagali da narod bira izvršnu vlast. Medison je priznao da iako bi glasanje naroda bilo najbolje ipak bi teško postigli konsenzus sa južnjačkim državama u kojima je postojalo robovlasništvo:[8]
Postoji jedna prepreka u ozbiljnoj nameri davanja narodu pravo direktnog izbora. Pravo glasa je dostupnije u severnim nego u južnim državama; pa na Jugu ne bi moglo da se utiče na glasove crnaca. Zamena sa izbornicima savlađuje ove prepreke i izgleda kao najbolje moguće rešenje.
Uz manje izmene Konvencija je odobrila predlog Odbora jedanaestorice za Kolegijum izbornika 6. septembra 1787.[9] Delegati iz manjih saveznih država su uglavnom bili naklonjeni Kolegijumu izbornika jer je postojala bojazan da će veće savezne države kontrolisati predsedničke izbore.[10]
Iako se u Ustavu SAD pominju „izbornici”, izraz „Kolegijum izbornika” — ili bilo koje drugo ime — nije korišćen za spominjanje svih izbornika. Početkom 19. veka izraz „Kolegijum izbornika” je ušao u opštu upotrebu kao zbirna odrednica za izbornike određene da glasaju za predsednika i potpredsednika. U federalno zakonodavstvo je prvi put uveden 1845. a danas se ovaj termin pojavljuje u trećem naslovu Zakonika SAD (engl. ).
U članu drugom, odeljak prvi, drugi pasus Ustava SAD piše:
Svaka savezna država imenuje, na način na koji će njeno zakonodavno telo odrediti, određen broj izbornika, jednak ukupnom broju senatora i članova Predstavničkog doma na koji ta savezna država ima pravo u Kongresu; za izbornike se ne može imenovati ni jedan senator ili član Predstavničkog doma, niti lice koje vrši neku državnu funkciju u Sjedinjenim Državama, poverljivu ili plaćenu.
U članu drugom, odeljak prvi, četvrti pasus Ustava SAD piše:
Kongres može odrediti vreme biranja članova izbornog tela i dan kada oni treba da glasaju; taj dan je isti na celom području Sjedinjenih Država.
Član drugi, odeljak prvi, treći pasus Ustava SAD omogućava originalan način izbora predsednika i potpredsednika od strane izbornika. Po ovom sistemu kandidat koji dobije ima većinu glasova, ukoliko taj broj predstavlja većinu od ukupnog broja članova Kolegijuma izbornika, dok kandidat koji je drugi po broju glasova postaje potpredsednik.
Autori Ustava su imali nekoliko pretpostavki prilikom stvaranja Kolegijuma izbornika:[11] Svaka savezna država će delegirati izbornike prema izbornim jedinicama. Svaki izbornik će nezavisno glasati. Kandidati neće biti zajedno na istom listiću sa pretpostavljenim stavljanjem na poziciju predsednika i potpredsednika. Ovakav sistem će retko davati pobednika, pa će Kongres morati da odabere predsednika.
Na osnovu ovih činjenica, neki učenjaci su prestavili Kolegijum izbornika kao telo koje treba da nominuje kandidate a Kongres će posle da izabere predsednika i potpredsednika.[12] Vlada svake savezne države ima pravo da odredi način odabira izbornika u Kolegijum.
Sa pojavom političkih stranaka i izbornih kampanja na nivou države pojavili su se problemi na izborima 1796. i 1800. Džon Adams, kandidat Federalističke stranke, je pobedio na izborima 1796. dok je drugoplasirani, kandidat Demokratsko-republikanske stranke, Tomas Džeferson postao potpredsednik.
Na izborima 1800. godine, Demokratsko-republikanska stranka je ponovo nominovala Džefersona kao i Arona Bera za potpredsednika. Nakon izbora Džeferson i Ber su osvojili većinu glasova izbornika ali su imali po 73 glasa. Pošto na glasačkim listićima nije bilo naznačeno da li se glasa za predsednika ili potpredsednika svaki glas za Bera je tehnički bio glas da on postane predsednik, pored toga što je stranka nominovala Džefersona za tu funkciju. Zbog nemogućnosti određivanja pobednika, izbor predsednika su morali da obave članovi Predstavničkog doma shodno Ustavu.
Pošto su izgubili izbore, članovi Predstavničkog doma iz redova Federalističke stranke ugrabili su priliku da ponize svoje protivnike pa su pokušali da izaberu Bera umesto Džefersona. Nakon 35 glasova nijedan kandidat nije osvojio većinu saveznih država (bilo je potrebno pobediti u devet saveznih država). Džefersonu je pobedu doneo 36. glas, nakon što je vođa Federalističke stranke Aleksander Hamilton glasao za Džefersona.
Kao odgovor na probleme koji su nastali na ovim izborima, Kongres je 1803. predložio Dvanaesti amandman na Ustav SAD, kojim propisuje obavezu izbornika da posebno glasaju za predsednika i potpredsednika. Ovim je zamenjen sistem glasanja predviđen članom 2, odeljak 1, treći pasus. Do juna 1804. savezne države su ratifikovale ovaj amandman tako da je važio na izborima 1804.
Na osnovu četrnaestog amandman omogućeno je smanjenje broja članova Predstavničkog doma iz neke savezne države, srazmerno broju ljudi kojima je zabranjeno pravo glasa u toj saveznoj državi. Tokom debate o četrnaestom amandmanu Tadeus Stivens, vođa Republikanske stranke u Predstavničkom domu, održao je veoma važan govor sa posebnim osvrtom na odeljak 2:[13]
Odeljak drugi smatram najvažnijim u ovom članu. On učvršćuje osnovu zastupljenosti u Kongresu. Ako bilo koja savezna država oduzme pravo glasa odraslom muškarcu ona će biti izgubiti pravo na zastupljenost u istoj srazmeri. Učinak ove odredbe će ili prisiliti savezne države da garantuju opšte pravo glasa ili će im oduzeti moć da bi ih zauvek držao u beznadežnoj manjini u nacionalnoj vlasti, kako zakonodavnoj tako i izvršnoj.[14]
Federalni zakon primenjuje dejure mandat za smanjenje članova Predstavničkog doma iz bilo koje savezne države, samim tim i broja članova Kolegijuma izbornika, ukoliko pravo glasa „navedeno u četrnaestom amandmanu, odeljak drugi” bude osporeno ili uskraćeno.
Nakon predsedničkih izbora 1968. pokrenuta je ozbiljna inicijativa za ukidanje Kolegijuma izbornika. Ričard Nikson je na izborima 1968. dobio 301 glas u Kolegijumu izbornika naspram 191 koliko je dobio Hjubert Hamfri. Međutim za Niksona je glasalo samo 511.944 ljudi više nego za Hamfrija, što je bilo manje od jedan posto razlike na nivou SAD. Džordž Volas je osvojio preostalih 46 glasova u Kolegijumu izbornika, sa osvojenih 13,5 % glasova birača.[15]
Član Predstavničkog doma Emanuel Seler, ujedno i predsedavajući Odbora za pravosuđe, zbog zabrinutosti javnosti oko nesrazmere između glasova birača i glasova izbornika predložio je Rezoluciju 681. Ta rezolucija je predviđala da se doda amandman na Ustav SAD s ciljem ukidanja Kolegijuma izbornika i uvođenja sistema gde bi par kandidata koji dobiju najmanje četrdeset posto glasova birača dobio i izbore. Ako ni jedan par ne osvoji četrdeset posto glasova birača organizuje se drugi krug u kom bi se za mesto predsednika i potpredsednika borila dva para sa kandidatima koji su dobili najviše glasova. Reč „par” je ovde definisana kao „dve osobe koje su pristale da udruže svoja imena kao kandidati za funkcije predsednika i potpredsednika”.[16]
Odbor za pravosuđe je 29. aprila 1969. sa 28 glasova za i 6 protiv odobrio predlog.[17] Rasprava o predlogu u Predstavničkom domu je okončana 11. septembra 1969.[18] a predlog je izglasan 18. septembra 1969, uz podršku predstavnika iz obe stranke, 339 je glasalo za a 70 protiv.[19]
Predsednik Ričard Nikson je 30. septembra 1969. dao odobrenje za usvajanje ovog predloga, ohrabrujući Senat da dâ svoj predlog. To je dato u rezoluciji 1 koju je predložio senator Berč Bej.[20]
U svom izdanju za 8. oktobar 1969. Njujork tajms je izvestio da su zakonodavstva trideset saveznih država „ili bila jasno ili su nagoveštavala da će prihvatiti ustavni amandman koji će dovesti do direktnih izbora ako on prođe u Senatu”. Neophodno je da 38 saveznih država ratifikuje ovaj predlog da bi on mogao da bude usvojen. Njujork tajms je takođe izvestio da šest saveznih država još uvek nije odlučilo, šest će se najverovatnije protiviti usvajanju, dok se osam sigurno protivi usvajanju amandmana.[21]
Senatski Odbor za pravosuđe je 14. avgusta 1970. je u izveštaju Senatu naveo da odobrava predlog. Odbor za pravosuđe je odobrio predlog sa jedanaest glasova za i šest protiv. Šest članova Odbora koji su se protivili predlogu, demokratski senatori Džejms Istland iz Misisipija, Džon Litl Maklelan iz Arkanzasa i Sem Ervin iz Severne Karoline zajedno sa republikancima Romanom Hraskom iz Nebraske, Hajramom Fongom sa Havaja i Stromom Termondom iz Južne Karoline, su prihvatili da postojeći sistem ima nedostatke ali da se tokom godina primenjivanja ipak pokazao kao dobar. Senator Bej je ukazao da za prihvatanje predloga nedostaje još desetak glasova od potrebnih 67 da bi ga Senat prihvatio. On se zato obratio predsedniku Niksonu da pokuša da ubedi neodlučne republikanske senatore da podrže predlog.[22]
Otvorena rasprava o predlogu konačno je stigla do Senata, 8. septembra 1970[23], ali je ubrzo naišla na opstrukciju. Predlogu su se najviše protivili senatori iz južnih i konzervativci iz malih saveznih država. Među njima je bilo i demokrata i republikanaca a smatrali su da će odbacivanje Kolegijuma izbornika smanjiti politički uticaj njihovih saveznih država.
Pošto je bilo očigledno da predlog neće dobiti dvotrećinsku većinu u Senatu potreban broj glasova je smanjen sa dve trećine na tri petine članova Senata tj. na 60 glasova.[24] Za naredno glasanje bilo je potrebno 60 glasova da bi predlog prošao ali je za glasalo 54 senatora, dok je protiv bilo 36. Drugo glasanje je održano 29. septembra 1970. ali i ovog puta je za bilo 53 senatora a 34 protiv, ili pet manje od potrebe dve trećine. Nakon ovog glasanja predlog nikada više nije razmatran.
Posredan izbor predsednika i potpredsednika SAD opravdava se time što narod bira članove Kongresa SAD, s tim da su do usvajanja 17. amandmana na Ustav SAD tako bili birani samo članovi Predstavničkog doma, pa se predsednik i potpredsednik biraju da vode federaciju nezavisnih saveznih država.
U eseju Federalist No. 39 Džejms Medison je tvrdio da Ustav treba da omogući vlast koja će predstavljati savezne države kao i narod. Kongres treba da ima dva doma: Senat koji predstavlja države i Predstavnički dom koji zastupa narod, dok predsednik treba da bude izabran kombinacijom ova dva načina.[25]
Takođe, u eseju Federalist No. 10, Džejms Medison se usprotivio tzv. „zainteresovanoj i oholoj većini” i „štetnosti frakcija” u izbornom sistemu. Frakcije je definisao kao „određeni broj građana bilo da predstavljaju većinu ili manjinu, koje je ujedinio i pokrenuo neki zajednički nagon, ili interes, neprijateljski prema pravima ostalih građana, ili prema trajnim i ukupnim interesima zajednice.” Republikanska vlada, sa različitom raspodelom glasačkog prava i ovlašćenja, suprotstaviće se frakcijama. Medison dalje naglašava da će sa povećanjem broja stanovnika i širenjem Republike frakcije imati više problema sa organizacijom zbog regionalizma.[26]
Izbor članova Kolegijuma izbornika određuje se na nivou savezne države prema zakonima koji važe u njoj. Skoro sve savezne države (izuzev Mejna i Nebraske) izbornike određuju po većinskom izbornom sistemu tj. po principu „pobednik uzima sve”, na osnovu glasova birača. Iako se na biračkim listićima nalaze imena predsedničkih kandidata birači u svih 50 saveznih država i u Vašingtonu u stvari biraju izbornike iz njihove savezne države kada glasaju za predsednika i potpredsednika. Izbornici koji su određeni kasnije glasaju za osobe koje će obavljati funkcije predsednika i potpredsednika. Ukupan broj glasova birača u SAD ne odlučuje o izboru predsednika i potpredsednika.
Jedan kandidat mora da dobije apsolutnu većinu glasova izbornika (trenutno je taj broj 270) da bi postao predsednik. Ako ni jedan kandidat ne dobije većinu u izboru za predsednika ili potpredsednika, izbor se obavlja prema ustavnoj proceduri definisanoj u Dvanaestom amandmanu.
Broj članova Kolegijuma izbornika je jednak broju članova Kongresa (435 Predstavnički dom i 100 Senat) plus tri izbornika koja daje grad Vašington, što je ukupno 538 izbornika.
Svakoj saveznoj državi je dodeljeno onoliko izbornika koliko ima članova u Predstavničkom domu i u Senatu Kongresa SAD.[27] S obzirom da savezne države sa najvećim brojem stanovnika imaju najviše mesta u Predstavničkom domu, one takođe imaju i najviše izbornika. Šest saveznih država sa najviše izbornika su Kalifornija (55), Teksas (38), Njujork (29), Florida (29), Ilinois (20), i Pensilvanija (20). Sedam saveznih država sa najmanje stanovnika Aljaska, Vajoming, Vermont, Delaver, Južna Dakota, Montana, i Severna Dakota imaju po tri izbornika. Broj članova Predstavničkog doma koje delegira savezna država određuje se svakih deset godina prema rezultatima popisa, samim tim određuje se i broj izbornika u saveznim državama.
Na osnovu 23. amandmana grad Vašington ima onoliko izbornika koliko bi imao kada bi bio savezna država ali ne više od broja izbornika koji ima savezna država sa najmanjim brojem stanovnika. Savezna država sa najmanje stanovnika (Vajoming) ima tri izbornika; pa samim tim grad Vašington ne može imati više od tri izbornika. Čak i kada bi Distrikt Kolumbija bio savezna država na osnovu sadašnjeg broja stanovnika pripala bi mu tri izbornika. Na osnovu broja stanovnika po izborniku Distrikt Kolumbija je drugu najvišu zastupljenost u Kolegijumu izbornika po stanovniku, posle Vajominga.[28]
Shodno članu 2, odeljku 1, tački 2. Ustava SAD, zakonodavna tela saveznih država određuju kako će izbornici biti izabrani ali ni jedna osoba koja obavlja posao u saveznoj administraciji, bilo da je na tu poziciju došla na izborima ili ju je imenovao neki organ, ne može postati izbornik.[29]
U trećem odeljku 14. amandmana stoji da niko ko je posle položene zakletve da će poštovati Ustav SAD, s ciljem obavljanja funkcije u saveznoj državi ili na federalnom nivou, uzeo učešća u ustanku ili pobuni protiv SAD ne može biti član Kolegijuma izbornika. Međutim Kongres SAD može poništiti ovo ograničenje sa dvotrećinskom većinom u oba doma.
Političke stranke u svim saveznim državama nominuju kandidate za izbornike nekoliko meseci pre dana izbora. U nekim saveznim državama, izbornici se nominuju na primarnim izborima, kao što se nominuju ostali kandidati. Druge savezne države, kao što su Oklahoma, Virdžinija i Severna Karolina nominuju izbornike na konvencijama stranaka. U Pensilvaniji, odbori koji vode kampanje kandidata za predsednika određuju svoje kandidate za izbornike, što predstavlja pokušaj da se obeshrabre tzv. neverni izbornici.
Prema saveznom zakonu utorak posle prvog ponedeljka u novembru je dan za održavanje izbora na saveznom nivou. Četrdeset osam saveznih država i grad Vašington, izbornike po određuju po principu „pobednik dobija sve”, što znači da sva izbornička mesta dobija jedan blok. Mejn i Nebraska izbornike određuju po „principu kongresnih izbornih jedinica” (engl. ), gde se bira po jedan izbornik u svakoj izbornoj jedinici za članove Kongresa SAD, dok se preostala dva izbornika određuju na osnovu većine glasova u saveznoj državi. U Mejnu se ovaj način delegiranja izbornika primenjuje od 1972. dok se Nebraski primenjuje od 1996.[30]
Trenutni sistem odabira izbornika se naziva i „skraćeni glasački listić” (engl. ). U samo nekoliko saveznih država, birači na glasačkim listićima imaju imena izbornika, dok u nekim saveznim državama ako birač želi da na glasačkom listiću napiše ime kandidata za kog želi da glasa, mora napisati i imena izbornika.[31]
U tabeli ispod je prikazan broj glasova izbornika u saveznim državama i Distriktu Kolumbija na predsedničkim izborima 2012, 2016. i 2020:[32] Brojevi u zagradama označavaju da li je savezna država dobila (+) ili izgubila (-) izborničke glasove nakon popisa stanovništva 2010.[33]
| Savezna država | Izbornički glasovi | Savezna država | Izbornički glasovi | Savezna država | Izbornički glasovi | Savezna država | Izbornički glasovi |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Ajdaho | 4 | Ajova | 6 (−1) | Alabama | 9 | Aljaska | 3 |
| Arizona | 11 (+1) | Arkanzas | 6 | Vajoming | 3 | Grad Vašington* | 3 |
| Vašington (država) | 12 (+1) | Vermont | 3 | Virdžinija | 13 | Viskonsin | 10 |
| Delaver | 3 | Zapadna Virdžinija | 5 | Ilinois | 20 (−1) | Indijana | 11 |
| Južna Dakota | 3 | Južna Karolina | 9 (+1) | Juta | 6 (+1) | Kalifornija | 55 |
| Kanzas | 6 | Kentaki | 8 | Kolorado | 9 | Konektikat | 7 |
| Luizijana | 8 (−1) | Masačusets | 11 (−1) | Mejn | 4** | Merilend | 10 |
| Minesota | 10 | Misisipi | 6 | Misuri | 10 (−1) | Mičigen | 16 (−1) |
| Montana | 3 | Nebraska | 5** | Nevada | 6 (+1) | Novi Meksiko | 5 |
| Nju Hempšir | 4 | Nju Džerzi | 14 (−1) | Njujork | 29 (−2) | Oklahoma | 7 |
| Oregon | 7 | Ohajo | 18 (−2) | Pensilvanija | 20 (−1) | Roud Ajland | 4 |
| Severna Dakota | 3 | Severna Karolina | 15 | Teksas | 38 (+4) | Tenesi | 11 |
| Florida | 29 (+2) | Havaji | 4 | Džordžija | 16 (+1) | Ukupno | 538 |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
