From Wikipedia, the free encyclopedia
Nakon što je krajem avgusta i početkom septembra 1944. oslobodio Drvar, Bosanski Petrovac, Bugojno i Jajce, Peti udarni korpus NOVJ preduzeo je operaciju oslobađanja donjeg toka Sane s Prijedorom, Ljubijom i Novi Grad. Nakon uspešnog okončanja ove operacije 6-9. septembra, štab Korpusa doneo je odluku o napadu na osovinska uporišta u donjem toku Vrbasa sa centrom u Banjaluci. S obzirom na to da je prvi napad na Banjaluku izveden od 31. decembra 1943. do 3. januara 1944, ova operacija nazvana je Drugom banjalučkom operacijom NOVJ.
| Druga banjalučka operacija NOVJ | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Drugog svetskog rata | |||||||
 "Banska palata" u Banja Luci, posle oslobođenja septembra 1944. Zarobljene ustaše pod stražom ruše bunker. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije |
 Nemački Vermaht Vojska NDH | ||||||
| Angažirane jedinice | |||||||
| Peti udarni korpus NOVJ | Kombinovane snage pod komandom XV brdskog korpusa Vermahta III zborno područje vojske NDH | ||||||
| Snage | |||||||
| 11.000 boraca | 21.000 boraca (oko 12.000 u odbrani i oko 9.000 u napadnim grupama za deblokadu) | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 10.000 izbačenih iz stroja | |||||||
Operacija je trajala od 18. do 27. septembra 1944. jedinice 5. korpusa ovladale su Banjalukom (sa izuzetkom tvrđavi Kastel u kojoj se utvrdila grupa od 300 Nemaca i ustaša) i ostalim mestima u dolini Vrbasa i u Lijevče Polju, sa izuzetkom Gradiške. Tom prilikom poražene su, potpuno razbijene i delimično uništene sve neprijateljske snage u toj oblasti koje su brojale oko 12.000 ljudi. 21. septembra zarobljeni su i sam zapovednik odbrane Banjaluke, nemački general fon Devic, zajedno sa šefom Gestapoa majorom Vilijem Volterom i ustaškim zapovednikom Viktorom Gutićem.
Druga oklopna armija formirala je dve borbene grupe za pomoć svojim snagama u oblasti Banjaluke (borbene grupe "fon Panvic" i "fon Rudno"). Prva je napadana iz pravca Gradiške prema jugu, a druga iz pravca Doboja prema zapadu. Pod njihovim pritiskom jedinice 5. korpusa NOVJ su nakon evakuacije ratnog plena napustile Banjaluku 27. septembra 1944. Prema naređenju Vrhovnog Štaba NOVJ, 5. korpusa je nakon ove operacije glavninu svojih snaga orijentisao preko Travnika prema dolini Bosne i Sarajevu.
Operacija je predstavljala veliki uspeh za 5. korpus, jer su njegove snage uništile brojna utvrđenja, porazila osovinske formacije i zadobile vrlo veliki ratni plen (između ostalog i 34 aviona na aerodromu u Zalužanima). Nakon operacije 5. korpus je znatno ojačao brojčano i po naoružanju - prema izveštaju od 1. oktobra brojao je 26.000 boraca.
O značaju operacije najbolje svedoči telegram nemačke Vrhovne komande od 1. oktobra 1944. u kojem Hitler poručuje da se Banja Luka mora zadržati, a garnizon, ukoliko je potrebno, pojačati njemačkim trupama.[1]
Tokom avgusta 1944. napor Druge oklopne armije (realizovan kroz niz operacija) da spreči prodor NOVJ u oblast vitalnih komunikacija u dolini Morave i Ibra zahtevao je sve više snaga. To je nateralo Drugu oklopnu armiju da neke garnizone prepusti kvislinzima, a u nekim oblastima oslabi svoje prisustvo. Početkom septembra nastala je kriza na istoku, usled primicanja Crvene armije i prelaska Rumunije i Bugarske na stranu Saveznika. Na tu opasnost Druga oklopna armija reagovala je izvlačenjem 1. brdske divizije, divizije "Brandenburg" i 92. motorizovanog puka i njihovim slanjem na istok. Iako ove snage predstavljaju tek nekih 12-15% efektiva Druge oklopne armije (ako se uračuna 7. SS divizija, koja je takođe angažovana u unutrašnjosti Srbije, 20%), to je otvorilo mogućnost formacijama NOVJ za ambiciozne ofanzivne operacije. U tom smislu Vrhovni štab izdao je 17. avgusta 1944. naređenje za opštu ofanzivu. Najvažnije među ovim operacijama su:
Prema zapovesti štaba Korpusa od 10. septembra 1944. jedinice su zauzele sledeći raspored oko Banjaluke:
Prema ranije napravljenom planu štaba 5. korpusa, nakon oslobađanja gornjeg toka Vrbasa, te Prijedora i Ljubije, na redu je bilo oslobađanje donjeg toka Vrbasa s Banjalukom i Gradiškom. Međutim, 13. septembra štab Korpusa dobio je naređenje Vrhovnog Štaba da orijentiše glavninu svojih snaga prema Sarajevu. Štab Korpusa tražio je dozvolu da okonča svoju planiranu operaciju, pa da potom uputi jedinice prema Sarajevu. Vrhovni štab se saglasio, pa je tako štab 5. korpusa dobio na raspolaganje kraće vreme za svoju planiranu operaciju.
Prema zapovesti štaba 5. korpusa, 4. krajiška divizija dobila je zadatak da, uz podršku jednog artiljerijskog diviziona, 6. i 8. krajiškom brigadom (bez jednog bataljona) napadne Banjaluku sa severozapadne strane, od potoka Crkvena do ceste Banjaluka - Gradiška. Njena 11. krajiška brigada trebalo je da napadne Bosansku Gradišku, poruši pontonski most preko Save, likvidira garnizon i oslobodi grad.
Jednim bataljonom 8. krajiške brigade, u sadejstvu sa snagama Srednjobosanske divizije, koje će napadati sa istočne strane, trebalo je da napadne i likvidira posadu u Klašnicama.
Štab 39. krajiške divizije dobio je zadatak da sa dve brigade, 13. i 16. krajiškom, napadne Banjaluku sa jugozapadne strane, između Vrbasa i potoka Crkvene, a 15. krajiškom brigadom da razbija četnike oko Banjaluke. Za podršku snaga divizije, u borbama u Banjaluci, dodeljen je protivkolski divizion.
Srednjobosanska divizija dobila je zadatak da sa dve brigade (bez jednog bataljona) forsira Vrbas sa desne na levu stranu, uz podršku jednog artiljerijskog diviziona, zauzimajući prethodno na desnoj strani Vrbasa samostan Trapisti, a zatim da prodire prema vojničkom logoru Kulina Bana i centru grada, i da se spoji sa snagama 4. i 39. divizije.
Drugi artiljerijski divizion Korpusa sa položaja na Pavlovcu (Kota 304 Vranovica - Koprivnjak) dobio je zadatak da tuče Citadelu i Kastel.
Nemački XIV korpus je vojnički dobro organizovao i utvrdio odbranu čitavog prostora u donjem toku Vrbasa, od Banjaluke do Gradiške, a najjače odbranu Banjaluke. Grad su opasivale dve linije odbrane: spoljna i unutrašnja.
Spoljna linija odbrane protezala se od železničkog mosta, tadašnje industrijske pruge Banjaluka - Kotor Varoš, na reci Vrbas, južnom ivicom pilane, i dalje potok Postranac, rudnik "Lauš", Podbrđe, Hiseti, Karabaševa ulica, leva obala Vrbasa do železničkog mosta. Isturene otporne tačke spoljne linije odbrane bile su: željeznička stanica Predgrađe, samostan Trapisti, selo Petrićevac sa samostanom, Rakovačke bare i Gornji šeher.
Prednji kraj unutrašnje odbrane išao je linijom: reka Vrbas, od logora Kulina Bana, vojna bolnica, železnička pruga do Aleje kralja Krešimira, i dalje njom do potoka Crkvene, leva obala potoka Crkvene, Kastel (tvrđava na levoj obali Vrbasa) i armiranobetonski most na Vrbasu.
U središtu sistema odbrane posebno je pripremljena grupa zgrada nazvana Citadela, koju su sačinjavale: Upravna zgrada i Banski dvori, zgrada pozorišta i zgrada hipotekarne banke.
Spoljna odbrana se delila na odseke:
Na komunikaciji Banjaluka-Gradiška najjače uporište nalazilo se na aerodromu Zalužani (8 kilometara severno od Banjaluke) sa 1.000 domobrana i ustaša, a na posebnom delu aerodroma, bliže Vrbasu, 250 Nemaca. Na aerodromu je bilo i 48 aviona, te skladište benzina.
Od Klašnica do Gradiške - u Laktašima, Maglajanima, Mahovljanima, Aleksandrovcu, Gornjoj, Srednjoj i Donjoj Topoli, na cesti Banjaluka-Gradiška, te u brojnim uporištima pored samog Vrbasa, bile su raspoređene snage 3. gorskog zdruga, ustaška milicija, folksdojčeri, žandarmi, a okosnica svih tih snaga bili su 5. i 14. nemački policijski bataljon, jačine 1.400 policajaca.
U Kotor Varošu i Čelincu nalazile su se po jedna satnija 3. domobranskog gorskog zdruga, a u Kotor Varošu je bilo i 700 ustaša.
U Gradiški nalazili su se delovi 11. gorske pukovnije, jedna četa 5. policijskog nemačkog bataljona i jedna ustaška bojna, jačine 800 ustaša, iz sastava ustaškog odbrambenog zdruga logora u Staroj Gradiški.
Na desnoj obali Vrbasa, severoistočno i istočno od Banjaluke, u spoljni sistem odbrane bile su uključene i snage Srednjobosanskog četničkog korpusa, jačine 1.500 četnika.
Južno od Banjaluke, na terenu Manjače, za odbranu Banjaluke, Nemci su rasporedili snage Bosanskokrajiškog četničkog korpusa, jačine 1.300 četnika.
Ukupno, u donjem toku Vrbasa, od Banjaluke do Gradiške, bilo je raspoređeno 12.000 Nemaca, ustaša, domobrana, četnika, žandarma, milicionera, policajaca i drugih.
Svim tim snagama komandovao je nemački general-major Karl fon Krebs fon Devic (nem. Karl von Krebs von Dewitz). Sedište njegove komande bilo je u samostanu Petrićevac. Za obezbeđenje komandnog mesta angažovano je 400 Nemaca, od kojih je znatan broj pripadao Gestapou i službi sigurnosti SD (Ziherhajtdinst) (nem. Sicherheitsdienst). Sa Devicem se u sedištu njegove komande nalazio i šef Gestapoa, major Vili Volter.[2]
Odbrana Banjaluke sastojala se od velikog broja povezanih otpornih tačaka, koje su bile grupisane u unutrašnji prsten i spoljašnji prsten, a spoljašnji prsten bio je sa okolnim posadama povezan branjenim komunikacijama. Osnovna ideja napada u istovremenom napadu na unutrašnji i spoljašnji prsten, kao i okolne posade, kako bi se onemogućila koordinirana, organizovana i povezana odbrana. Sve jedinice otpočele su napade u predviđeno vreme, 18. septembra 1944. u 22:00.
U duhu osnovne ideje napada, Šesta krajiška dobila je zadatak da energično prodire klinovima u dubinu odbrane, i, ne obazirući se na neprijateljske otporne tačke koje joj ostaju u pozadini, što je pre moguće blokira i otpočne napad na unutrašnji prsten - utvrđeni blok zgrada u centru poznat kao "citadela", i utvrđenje Kastel.[3]
Glavni pravac njenog nastupanja bio je Paprikovac - Pištaline, Železnička stanica - hotel "Bosna" - Banska palata.
Ona je ovaj zadatak izvršila veoma uspešno. Pošto je savladala otporne spoljnje odbrane u oblasti Paprikovca brigada je energičnim nastupanjem unela pometnju u odbranu, tako da joj je odmah pao u ruke neprijateljski vod tenkova, baterija haubica, jedna mitraljeska četa i vojna muzika.[3] Pred zoru 19. septembra su svi njeni bataljoni bili razvijeni u pripremi za napad na "Citadelu".
Na ovaj ključni sektor odmah su izašli deo štaba Korpusa i štab 4. divizije. Tokom dana ostvarena je velika koncentracija vatre po nemačko-ustaškom utvrđenju, uz pomoć prvog artiljerijskog diviziona i zaplenjenih haubica i tenkova. Ručnim protivtenkovskim bacačima iz hotela "Bosna" gađan je bunker koji je postavljen na raskršću izmeću ove tri utvrćene zgrade. Ipak, nemačko-ustaška odbrana nije popuštala i ostala je čvrsta tokom čitavog dana 19. septembra i sledeće noći.
Tokom noći, grupe boraca uspele su da se, probijajući zidove, od strane Narodnog pozorišta, približe u pogodan položaj za napad na Banski dvor. Kroz rupu u zidu dvorišta Banskog dvora pumpama je ubacivan benzin i izazvan je požar.
Ipak, odbrana "Citadele" narušena je tek kad je tokom sledeće noći pomoću tenka dovučena 500-kilogramska mina do zida Hipotekarne banke. Nakon velike eksplozije, odbrana je brzo savladana, i preživeli branitelji su se predali 21. septembra ujutro.
Tokom borbi za "Citadelu" ranjeni su komandant 5. korpusa Slavko Rodić, i politički komesar 4. divizije Dmitar Bajalica.
Za to vreme, ostale jedinice koje su učestvovale u napadu na Banjaluku, takođe su izvršile svoje zadatke.
Jedan bataljon 8. krajiške brigade zauzeo je Klašnice i manjim snagama demonstrativno sa severoistočne strane napao na aerodrom u Zalužanima. Dva bataljona 8. krajiške brigade zauzela su neprijateljeva uporišta u Rakovačkim barama, na severoistočnoj strani grada, prodrli ujutru 19. septembra do vojne bolnice, koju su i zauzeli. Treći bataljon 8. krajiške brigade je napao i zauzeo neprijateljevo uporište u samostanu Petričevac, odakle je pobegao komandant nemačke odbrane Banjaluke, general-major Devic, sa šefom Gestapoa, majorom Volterom.
Posle zauzimanja samostana Petričevac, snage 8. brigade napale su nemačko uporište u Poljoprivrednoj školi na severnoj periferiji grada, u kojoj su Nemci davali otpor celi dan 19. septembra, dok nisu pristigli topovi artiljerijskog diviziona 4. divizije.
39. divizija izvršila je napad tačno u određeno vreme (u 22:00 časova 18. septembra) i za dva dana borbi, dakle, do 20. septembra, vodeći na nekim mestima i borbu prsa u prsa (u Gundulićevoj ulici), zauzela je najpre spoljna uporišta na Bukvaluku, Gornji šeher, Lauš, a zatim prodrla u grad i u jednom naletu zauzela sve otporne tačke i sva uporišta do linije Sokolski dom, hotel Palas i zgrada gimnazije, blokirajući Kastel, najjače utvrđenje u gradu. Napad na dodeljeni rejon grada izvršile su 13. i 16. brigada, a za to vreme su 15. krajiška brigada 39. divizije i jedan bataljon 16. brigade gonili su četnike u Rekavicama, Han-Kolima, Karanovcu, Krupi na Vrbasu i u svim mestima južno i jugozapadno od Banjaluke.
14. brigada Srednjobosanske divizije iz doline Vrbanje, sa severoistoka, preko Rebrovca izbila je naVrbas, koji je forsirala gazom, i produžila levom obalom Vrbasa nizvodno prema vojnom logoru Kulina Bana, a 18. brigada sa severoistoka, iz pravca Trapista, preko mosta na pilani, prešla je takođe Vrbasa, uz sadejstvo snaga 14. brigade. Te dve brigade su već 19. septembra oslobodile istočni deo Banjaluke sa vojnim logorom Kulina Bana i svim spoljnim uporištima, uključujući i Trapiste.
Noću 20/21. septembra 13. krajiška brigada je oslobodila aerodrom i ujutru 21. septembra gonila preživele Nemce, koji su bežali nizvodno obalom Vrbasa prema Klašnicama, gde su ustaše i Nemci još uvek pružali žestok otpor pred naletima jedinica 14. i 8. brigade. Među Nemcima koji su bežali sa aerodroma bio je i nemački komandant odbrane Banjaluke,
general-major Karl Krebs fon Devic, a s njim i šef Gestapoa, major Vili Volter, i još 5 gestapovaca. Jedno odeljenje boraca 2. bataljona 13. brigade sustiglo je Devica, Voltera i ostale, zarobilo ih i privelo u štab bataljona, odakle su preko štaba Brigade sprovedeni u štab Korpusa. To je bio prvi zarobljeni nemački general u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Sa njima je zarobljen i ustaški zapovednik i poznati zločinac Viktor Gutić.
General fon Krebs fon Devic bio je član Johanitskog malteškog viteškog reda (takođe poznati kao Jovanovci) koji vodi poreklo iz vremena Krstaških ratova, i to u klasi "Viteza pravde" (nem. Rechtsritter). Za njegovu razmenu partizani su tražili 30 svojih zarobljenika.[4]
Jedanaesta krajiška brigada napala je 18. septembra u 22:00 Gradišku. Ovaj napad bio je od velikog značaja za celu operaciju, zbog izbijanja na Savu i blokiranja mogućnosti nemačke intervencije preko Save. Međutim, pošto su nemački obaveštajci otkrili pripreme za napad, nad celom operacijom sa nemačke strane komandu je preuzeo štab 69. korpusa. On je hitno ojačao posadu Gradiške jednom ustaškom bojnom iz Stare Gradiške, a neposredno pred sam napad uspešno je u Gradišku stigao 3. puk 1. brigade 1. kozačke divizije. Tako se 11. krajiška našla pred petostruko brojnijim i jačim neprijateljem, i njen napad je odbijen.
Dopremivši još neka pojačanja, štab 69. korpusa tako je u Bosanskoj Gradiški formirao napadnu grupu pod komandom general-lajtnanta Helmuta fon Panvica (nem. Generalleutnant Helmuth von Pannwitz), komandanta 1. kozačke divizije.
Borbena grupa "fon Panvic" odbacila je 11. krajišku od Gradiške, i 19. septembra ujutro krenula u energično nastupanje u cilju deblokade Banjaluke.
Nastala je trka s vremenom. Dobivši izveštaj da se od Gradiške prema Banjaluci probijaju jake neprijateljeve snage, štab 5. korpusa je od snaga koje su oslobodile Banjaluku (Osma krajiška brigada 4. divizije, 14. i 18. brigada Srednjobosanske divizije i 13. brigade 39. divizije) i od 11. krajiške brigade, koja je već bila u dodiru s tim neprijateljevim snagama, formirao privremenu operativnu grupu, pod komandom načelnika operativnog odeljenja štaba Korpusa, Josipa Mažara Šoše, i naredio joj da zaustavi dalji prodor neprijatelja, a po mogućnosti da ga protera do Bosanske Gradiške.
Grupa "fon Panvic" 21. septembra zauzela je Klašnice, ali je grupa "Mažar" uspela da ih preotme protivnapadom 22. septembra. Došlo je dramatičnih borbi sa promenljivim ishodom. Klašnice su tri puta prelazile iz ruku u ruke, Donja Topola 4 puta, a uporište Dubrave kod Gradiške čak sedam puta. Ipak, grupa "Mažar" uspela je da suzbije nemačko-ustaški prodor, i da ih 25. septembra natera na odbranu u oblasti Donje Topole. To je omogućilo čišćenje zaostalih otpornih tačaka u Banjaluci, kao i likvidaciju svih manjih posada u okolini.
U samoj Banjaluci zadržana je samo 16. krajiška brigada, koja je imala zadatak da drži u blokadi poslednje nemačko-ustaško uporište u Kastelu, gde se nalazilo poslednjih 300 branilaca. Budući da artiljerija nije mogla da ugrozi kamene zidine Kastela, tražena je pomoć savezničke avijacije, koja je međutim iz nepoznatih razloga izostala.
Komanda nemačke 2. oklopne armije formirala je u Doboju još jednu borbenu grupu za deblokadu Banjaluke pod komandom pukovnika fon Rudno. Napad oklopno-motorizovane grupe "fon Rudno" preko Prnjavora ugrozio je jedinice 5. korpusa sa istoka. Prema ovoj napadnoj grupi od 25. septembra orijentisane su 14. i 18, a zatim i 6. krajiška brigada. Ove snage uspele su da spreče njen upad u Klašnice.
S obzirom na to da je postigao veliki deo svojih ciljeva, s obzirom na ugroženost iz dva pravca, a u skladu sa naređenjem Vrhovnog Štaba, štab 5. korpusa 26. septembra naredio je evakuaciju Banjaluke. Nakon što je evakuisan sav ratni plen, nemačke oklopne kolone ušle su 27. septembra u Banjaluku.
5. korpus usmerio je 4. i 39. diviziju prema Sarajevu. Ova grupacija likvidirala je ustaški garnizon u Travniku 20-22. oktobra i prodrla na reku Bosnu. To je izazvalo značajne borbe na ovom sektoru, koje su trajale do Sarajevske operacije.
Operacija je završena delimičnim uspehom 5. korpusa.
Korpus nije uspeo u nameri da trajno oslobodi Banjaluku i donji tok Vrbasa. Međutim, uspeo je da potuče, razbije i uništi znatne osovinske formacije. Takođe, uspeo je da zadrži tu teritoriju dovoljno dugo da na njima izvrši mobilizaciju ljudstva. Uz pomoć zaplenjenog oružja i opreme, Korpus je naoružao 7.000 novih boraca, tako da je, prema izveštaju štaba 5. korpusa Vrhovnum štabu o brojnom stanju Korpusa na dan 1. oktobra brojno ojačao sa oko 19.000 na oko 26.000 boraca.
Prema izveštaju štaba Korpusa, ratni plen operacije sastojao se od: 3 tenka; 52 topa; 34 aviona (od toga 4 ispravna); 23 teška minobacača; 20 lakih minobacača; 285 puškomitraljeza; 48 teških mitraljeza; 4.756 pušaka; 349 automata; 588 pištolja; 14 signalnih pištolja; 1.300.000 puščanih metaka; 2.000 topovskih granata; 1.500 mina za teških minobacač; 1.600 mina za laki minobacač; 1.154 ručnih bombi; 100 raketa za signalne pištolje; 150 kola; 600 konja; 65.000.000 komada cigareta; 100 telefona; 20 telefonskih centrala; sedam vagona sanitetskog materijala; 100.000 litara benzina; odeću i obuću za nekoliko hiljada boraca.[5]
Od ispravnih i popravljenih zaplenjenih aviona formirana je 1. vazduhoplovna eskadrila 5. korpusa s bazom na aerodromu kod Sanskog Mosta.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
.svg)
