Штефан Хел

Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачки физичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој.^[1] Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.^[2]

Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије

Штефан Хел
Штефан Хел
Датум рођења	(1962-12-23)23. децембар 1962. (62 год.)
Место рођења	Арад, НР Румунија
Образовање	Универзитет у Хајделбергу
Поље	хемија, физика, микроскопија
Институција	Универзитет у Гетингену, Универзитет у Хајделбергу, Макс Планк институт
Награде	Нобелова награда за хемију (2014)
Званични веб-сајт

Живот и каријера

Рођен у банатској швапској породици у Араду у Румунији, одрастао је у дому својих родитеља у оближњој Сантани.^{[3] [4]} Ту је похађао основну школу од 1969. до 1977.^{[тражи се извор]} После тога, похађао је годину дана средњег образовања у гимназији Николаус Ленау у Темишвару пре него што је 1978. године отишао са родитељима у Западну Немачку^[5] Отац му је био инжењер, а мајка учитељица; породица се након емиграције настанила у Лудвигсхафену.

Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“.^[6] Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.

Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу,^[7] где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику^[8] где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије.^[9] Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену^[10] и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг.^[11] Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.^[12]

Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).^[13]

Награде

• Награда Међународне комисије за оптику, 2000
• Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
• Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
• Карл-Цајс награда, 2002
• Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
• Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004
• Роберт Б. Вудворд стипендија, Универзитет Харвард, Кембриџ, МА, САД, 2006
• Награда немачког савезног председника за иновацију, 2006
• Награда Јулијус Спрингер за примењену физику, 2007
• Члан Akademie der Wissenschaften zu Göttingen, 2007
• Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц, 2008
• Државна награда Доње Саксоније, 2008
• Номинација за европског проналазача године Европског завода за патенте, 2008^[14]
• Метода године 2008. у Nature Methods
• Ото-Хан награда, 2009
• Награда Ернст-Хелмут-Витс, 2010
• Награда породице Хансен, 2011
• Европска научна награда Кербер, 2011 ^[15]
• Награда Лиза Мајтнер, 2010/11
• Мејенбуршка награда, 2011^[16]
• Награда за науку Фриц Беренс фондације 2012
• Почасни доктор западног универзитета „Василе Голдис“ у Араду, 2012^[17]
• Румунска академија, почасни члан, 2012^[18]
• Златна медаља Пол Карер, Универзитет у Цириху, 2013
• Члан Леополдине, Немачке националне академије, 2013
• Карусова медаља Леополдине, 2013
• Кавлијева награда, 2014
• Нобелова награда за хемију, 2014
• Румунска краљевска породица: витез командант Реда круне, 2015^{[19] [20]}
• Румунија: Велики крст Реда звезде Румуније, 2015^[21]
• Медаља Глен Т. Сиборг, 2015^[22]
• Медаља Вилхелм Екснер, 2016^[23]
• Страни сарадник Националне академије наука, 2016^[24]
• Почасни члан Краљевског микроскопског друштва за допринос микроскопији, 2017^[25]
• Члан Норвешке академије наука и писмености^[26]

Публикације

• Balzarotti, F.; Eilers, Y.; Gwosch, K.; Gynnå, A. H.; Westphal, V.; Stefani, F. D.; Elf, J.; Hell, S. W. (2017). „Nanometer resolution imaging and tracking of fluorescent molecules with minimal photon fluxes”. Science. 355 (6325): 606—612. Bibcode:2017Sci...355..606B. PMID 28008086. arXiv:1611.03401 . doi:10.1126/science.aak9913.
• Butkevich, A.; Mitronova, G.; Sidenstein, S.; Klocke, J.; Kamin, D.; Meineke, D. N. H.; D'Este, E.; Kraemer, P. T.; Danzl, J. G.; . (2016). „Fluorescent rhodamines and fluorogenic carbopyronines for super-resolution STED microscopy in living cells”. Angewandte Chemie International Edition. 55 (10): 3290—3294. PMC 4770443 . PMID 26844929. doi:10.1002/anie.201511018.