From Wikipedia, the free encyclopedia
Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту[1]. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 ) или дугачки и до 20–45 , као код дугоигличавог америчког бора (). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.
Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 () до 30 - 60 () и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).
У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.
Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.
По грађи се деле на:
У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...
Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.
У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова:
Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.
Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:
Панчићева оморика () је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.
Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.
Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа . Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.
Јела (лат. , по латинском називу беле јеле.[2]) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (). Обухвата 51 врсту[3] распрострањених у планинама северне хемисфере[4] Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи — и .
Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)[5]
Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.
Европска тиса (лат. ) је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана.
Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.
Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.[6]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
