Након дводневних борби, пет партизанских бригада, под командом Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску крајину ослободило Бихаћ и уништило два батаљона усташке Четврте бригаде и делове домобранског Другог и 12. пешадијског пука. Заузимање града знатно је олакшано заузимањем моста на Уни од стране бораца Првог батаљона Друге крајишке бригаде. У току борби за ослобођење града, 3. новембра је погинуо командант Прве чете Првог батаљона Прве крајишке бригаде Миле Тубић (1919—1942), народни херој. За јуначко држање у борбама за ослобођење града Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је похвалио све бригаде које су учествовале у операцији, а посебно команданта Првог батаљона Друге крајишке бригаде Ранка Шипку. Ослобођењем Бихаћа он је постао центар ослободилачке борбе у Југославији, као највећи град на слободној територији тзв „Бихаћкој републици” која је обухватала Босанку крајину, Лику, Кордун и Банију. Овде су била одржани први конгреси Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, Антифашистичког фронта жена и Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије.[5][6]
У селу Брачевићу, код Мућа, по наређењу Штаба Четврте оперативне зоне Хрватске формирана је Трећа далматинска ударна бригада. У састав бригаде су ушли борци из Мосећког и Мосорског партизанског батаљона у Рогозничке партизанске чете. На дан формирања бригада је имала три батаљона, са око 560 бораца. Командни састав бригаде су чинили — Бранко Дуде командант и Мате Ујевићполитички комесар. Бригада је за заслуге у току Народноослободилачког рата бригада је одликована Орденом народног хероја.[11][15]
На Бабичкој гори, у близини села Ступнице, код Лесковца припадници Српске државне страже и четника Косте Пећанца напали делове Црнотравског партизанског одреда и нанели им губитке од шест мртвих, рањених и заробљених бораца. Међу погинулим партизанима био је и Синиша Јанић (1920—1942), власотиначки првоборац и политички комесар Бабичког партизанског одреда.[16]
15. новембар
Шеста источнобосанска бригада и Трећи сремски партизански одред извршили напад на усташко-домобранско посаду и заузели Лопаре. Том приликом заробљено је преко 100 домобрана и жандарма из 6. и 8. пука домобранске Треће пешадијске дивизије. Истог дана немачке снаге из Тузле су кренуле ка Лопарама, али су их у заседи сачекали Први батаљон Шесте бригаде и Први (фрушкогорски) батаљон и приморали да се са оштећеним тенком врате у Тузлу.[17][18]
16. новембар
У близини Стабанског језера, код села Стабна (Плужине) група партизана, која је због немогућности даљег опстанка на Дурмитору кренула ка Босни, упала у четничку заседу, коју су организовали четници под командом капетана Ивана Ружића. Том приликом било је заробљено 10 партизана, док су се двојица — Јован Ћоровић (1913—1942) и Богдан Котлица (1907—1942), политички и организациони секретар Месног комитета КПЈ за Шавник ступили у борбу с четницима, а када и им је понестало муниције они су последњом бомбом извршили самоубиство. Након завршетка рата, Ћоровић и Котлица су проглашени за народне хероје.[15][19][20]
19. новембар
У току ноћи 18/19. новембра у Новом Саду полиција након добијања сазнања о илегалној штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, у којој је штампан лист Слободна Војводина, опколила кућу у Кисачкој улици. Након краћег трагања они су открили улаз у базу, у којој је била смештена штампарија и позвали илегалце на предају. Илегалци су одбили да се предају и у сукобу с мађарском полицијом су погинули Бранко Бајић (1911—1942), председник Покрајинског Народноослободилачког одбора Војводине и уредник „Слободне Војводине“ и Ћира Шовљански, члан КПЈ и власник куће у којој је била смештена штампарија. Током сукоба Светозар Марковић Тоза је био рањен и заробљен, а 9. фебруара 1943. осуђен на смрт и обешен. Поред Марковића, биле су ухапшене Љубица Шовљански и Милица Марковић, Тозина супруга која је била у другом стању.[15][21]
У Бихаћу од 26. до 27. новембра одржано Прво заседањеАнтифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), у присуству 54 делегата из Србије, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине, док делегати из Словеније и Македоније нису могли доћи. Заседање је отворио Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито и у свом говору истакао карактер и значај АВНОЈ-а као централног политичког тела Народноослободилачког покрета (НОП) за даље вођење Народноослободилачке борбе. Током заседања су били поднети реферати — „Народноослободилачка борба и оснивање АВНОЈ-а” и „Организација АВНОЈ-а”, а на крају заседања је донета Резолуција у којој је АВНОЈ конституисан као највиши политички израз створеног чврстог јединства народа Југославије, са задатком да даље руководи борбом народа Југославије за коначно ослобођење и за пуну слободу и равноправност у братској заједници, коју нико неће моћи разорити јер ће се исковати у огњу заједничке борбе. АВНОЈ је имао осам повереништва — за просвету, народно здравље, унутрашње послове, социјалну политику, привреду, финансије, пропаганду и везу, а као главно тело АВНОЈ-а био је формиран Извршни одбор у који су били изабрани — др Иван Рибар председник; др Павле Савић, Нурија Поздерац и Едвард Кардељ потпредседници; Миле Перуничић, Иван Милутиновић, др Сима Милошевић, поп Влада Зечевић, Младен Ивековић и Веселин Маслеша чланови. Након завршетка заседања упућен је Проглас народима Југославије о оснивању АВНОЈ-а и истакнуто је да се народи Југославије морају борити фашистичког поретка који хоће да наметне окупатор и његове слуге, као и против реакционог поретка који жели да одржи избегличка Влада Краљевине Југославије.[1]
У Арадацу, код Великог Бечкерека, услед издаје једног сарадника Народноослободилачког покрета, полиција је успела да поставила заседу и изненади Бору Микина (1909—1942), секретара Окружног комитета КПЈ за северни Банат. Бора је успео да им пружи отпор и рани једног полицијског агената, али је приликом покушаја да активира бомбу био убијен.[23]
Први босански и Први хрватски корпус отпочели заједничка дејства у циљу уништења непријатељских посада у долини река Сане и Уне — Босански Нови, Двор и Љубија. Још пре ових дејства Пета крајишка бригада је привремено изоловала Приједор, али због недовољних припрема и слабог садејства међу корпусима непријатељ је успео да ојача своје посаде у Босанском Новом у Двору, па су ова дејства 29. новембра била обустављена.[5]
У селу Малешевци, на Мајевици, Шеста источнобосанска бригада и Трећи сремски партизански одред извршили на четничке снаге јачине око 1.500 бораца, које су сачињавали мајевички четници Ђуре Бижића, Јове Прњатовића и Радивоја Керовића и батаљона четника са Требаве, под командом попа Димитрија Стефановића. У изненадном партизанском нападу, који се претворио у жестоку вишечасовним борбама, четници су у потпуности разбијени — убијено их је око 150 и заробљено око 600, док је остатак успео да побегне. У борби су погинули сви четнички команданти (изузев Керовића), као и капетан Жарк Милуровић, који је од четничке Врховне команде био упућен у Славонију. Партизанске снаге имале су 17 погинулих и око 30 рањених, међу којима су били политички комесар чете у Другом батаљону Исмет Капетановић (1921—1942) и десетар Четврте чете Првог батаљона Шесте бригаде Бранко Милутиновић (1917—1942), народни хероји. Победа над четницима имала је велики војно-политички значај за даљи развој Народноослободилачког покрета у североисточној Босни, а посебно на Мајевици и Семберији, с обзиром да четници до краја рата на овом подручју више нису представљали значајну војну и политичку снагу.[5][24][25][26]
