Хипоксија
стање у коме је тело или део тела лишено адекватног снабдевања кисеоником на нивоу ткива / From Wikipedia, the free encyclopedia
Хипоксија (лат. ) је стање смањене количине или снижење парцијалног притиска кисеоника, односно смањење молекуларне концентрације кисеоника у ћелијама и ткивима живих организама, које има за последицу поремећај у функционисању ћелија органа и органских система. Она је снажан стресор, који испољава своје нежељено дејство на све организационе нивое човековог организма.[1] Хипоксија као пратећа појава исхемије један од најчешћих узрока оштећења ћелија и у основи је неких од најчешћих поремећаја здравља (нпр. инфаркт миокарда, цереброваскуларни инсулт, гангрена екстремитета итд)
Hipoksija | |
---|---|
![]() | |
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Патофизиологија |
МКБ-9-CM | 799.02 |
MeSH | D000860 |
Досадашња истраживања су показала да хипоксија, као интензиван стресор, мења психофизички статус и физиолошке процесе у свакој јединки. Промене су утолико израженије и теже уколико је хипоксија интензивнија, а индивидуална способност јединке да се на њу прилагоди сужена.[2] Зато хипоксија делује неједнако на различита ткива иако су подједнако изложена њеном дејству. Од свих ткива, нервно ткиво је као највећи „потрошач“ кисеоника најосетљивије на његов недостатак и најчешће прво страда под утицајем хипоксије. Међутим и нервне ћелије различитих структура централног нервног система различито реагују на недостатак кисеоника, јер се њихова функционална постојаност снижава од виших према нижим структурама мозга. Зато у условима хипоксије долази до систематског раслојавања психичких функција и то према њиховој филогенетској старости.[3]
Губљење и раслојавање психичких функција иде упоредо са искључивањем њихових функционално-анатомских корелата, односно нервних структура. Прво се раслојавају филогенетски најмлађе психичке функције, односно, прво се искључују филогенетски најмлађе нервне структуре.[lower-alpha 1] Тако при потпуном прекиду дотицања кисеоника у мозак, знаке поремећаја функција великих хемисфера уочавамо након 2,5 до 3 минута, у нижим структурама мозга, након 10 до 15 минута, а у ганглијама симпатичког нервног система након 60 минута. При томе делови ЦНС који су у ексцитабилној фази брже страдају од оних који су у фази инхибиције. Зато можемо закључити да су на хипоксију најотпорније филогенетски најраније настале структуре и функције.[4] [5] [6]
Ефекти хипоксичних, па самим тим и исхемичних оштећења су привремена (реверзибилна) ако је трајање хипоксије ограничено.[lower-alpha 2] Међутим, када је хипоксија дуготрајна (перзистентна) захваћене ћелије постају иреверзибилно оштећене, тј постају некротичне упркос реперфузији уз помоћ артеријског крвотока. Све метаболичке промене које су по дефиницији настале као последица реверзибилних хипоксичних ћелијских оштећења, ако су значајно, велике, могу изазвати трајна (иреверзибилна) оштећења ткива и ћелија па и њихову смрт.[3]