Хан Кинези

За другу употребу, погледајте страницу Хан.

Хан Кинези,^[17][18][19] Ханзу,^[20][21][22] Хан народ^{[23][24][25][26]} (кин: 漢族 / 汉族)^[27][28][29] су највећа етничка заједница на свету,^[30][31] око 1,31 милијарди припадника (око 19% од укупне светске популације).^[32][33] Настањени су највише у Народној Републици Кини^[34][35] и Републици Кини, али такође имају много исељеника у свету, посебно у Индонезији, Тајланду, Малезији, Сингапуру,^[36] као и у другим државама света.^{[37][38][39][40]}

Хан Кинези

Укупна популација
око 1,31 милијарде
Региони са значајном популацијом
НР Кина	1,24 милијарда[1]
Република Кина (Тајван)	22.575.365[1]
Индонезија	2.832.510–7.670.000[2][3]
Тајланд	7.053.240[4]
Малезија	6.960.000[5]
САД	3.794.673[6]
Сингапур	3.684.936
Канада	1.364.215[4]
Перу	1.300.000[4]
Вијетнам	1.263.570[4]
Камбоџа	1.180.000[7]
Филипини	1.146.250[4]
Мјанмар	1.101.314[4]
Русија	998.000[4]
Аустралија	866.200[8]
Јапан	655.377[9]
Венецуела	400.000[10]
Јужноафричка Република	350.000[11]
Италија	320.794[12]
Француска	230.515[4]
Шпанија	197.214[4]
Индија	189.470[4]
Лаос	185.765[4]
Уједињено Краљевство	296.623[4]
Бразил	151.649[4]
Нови Зеланд	147.510[13]
Холандија	144.928[14]
Панама	135.000[15]
Куба	114.240[16]
Костарика	40.000[1]
Република Ирска	11.218
Језици
Кинески језик
Религија
нерелигиозност, кинеска народна религија (укључујући таоизам, конфучијанство, као и друге религије), махајана будизам, хришћанство, ислам и друге религије
Сродне етничке групе
сино-тибетански народи

Етимологија

Реч Хан потиче од династије Хан, која је заменила династију Ћин, и која је успела да уједини целу Кину. Име династије долази од реке Хан у централном делу Кине.

Исељавања

Исељавања Хан Кинеза су почела 1276, то јест након монголске инвазије. Многи су се преселили у пределе југоисточне Азије, и населили урбана средишта где су се бавили трговином. Трговина је остала главна преокупација њихових исељеника све до данашњих дана. У многим земљама Кинези су постали бизнисмени, неки су обични мали трговци али неки су постали и власници великих међународних корпорација. И богати и сиромашни Кинези су остали верни својој традиционалној култури, па им је пиринач и данас главна храна, а штапићи за јело и даље су главни прибор. Посебну пажњу посвећују обичајима венчања и брака.

Током јапанске окупације Кине у Другом светском рату, међу исељеним Хан Кинезима је почео да расте националистички покрет. Чланови покрета су почели да пружају снажну подршку Кини. Када су комунисти 1949. завладали земљом, Кинези су наставили да пружају велику помоћ домовини.

Језик и локалне групе

Језици Хан Кинеза, који се често не могу међусобно разумјети, припадају великој породици сино-тибетских језика. Најбројнија етничка група Хан Кинеза такође говори низом мање или више разумљивих дијалеката.

1. Веома бројна група Кантонских Хан Кинеза који говоре дијалектом (или језиком) јуе раширена је у 45 држава с укупно 65.571.000 људи. Највише их је изван Кине у Малезији, где их живи 1.297.000. Овдје треба напоменути да 20.000 Кинеза у Гватемали говори шпански, а има их и 1.100 у Португалији који се служе португалски језиком. Такође 21.000 кантонских Хан Кинеза живи на Маурицијусу, а говоре језиком хакка.
2. Чаоџоу Хан Кинези, настањени у Француској, тек 10.000 припадника, говоре језиком мин нан.
3. Група Дан, која говори језиком јуе, настањена је у земљи матици, има 4.414.000 припадника.
4. Фукинески Хан Кинези, ова група настањена је на Брунејима и има тек 3.400 чланова. Говоре језиком јуе.
5. Ган Кинези (који такође припадају правим Хан Кинезима) броје 37.560.000 душа, живе у Кини и говоре језиком ган.
6. Хајнански Кинези живе у 5 држава (највише у Кини), свих скупа има их 5.578.000. Остали живе у Камбоџи (14.000), Малезији (104.000), Сингапуру (170.000) и Тајланду (6.500). Говоре језиком мин нан.
7. Хакка Кинези броје 37.310.000 душа, живе у двадесетједној држави. Ван Кине највише их је на Тајвану (2.254.000) и Малезији (1.764.000), сви говоре језиком хакка.
8. Хуи'ан Кинези (160.000) живи у Кини и говоре језиком мин донг.
9. Хуејџоу Кинези (3.913.000) говоре истоименим језиком.
10. Ђин Кинези (57.315.000), сви из Кине, говоре јинyу.
11. Мандарински Кинези (највећа Хан група) 816.319.000 припадника, говоре мандарински живи у 94 државе. На Тајвану их има 4.12.000; у Сједињеним Државама (1.483.000); у Бангладешу 2.500; 80.000 у Француској; 11.000 у Мексику; 31.000 на Новом Зеланду; 140.000 у Русији; 694.000 у Вијетнаму. Ових Кинеза има чак и по неким егзотичним острвима и државицама као што су: Вануату (400); Тувалу (30); Ниуе (10), и још цијелом низу држава.
12. Мин Беј Кинези живе у 6 држава, највише у Тајланду (5.623.000) и у матици (2.632.000). Сви говоре мин беј. Има их и на Брунејима, Сингапуру, Индонезији и Малезији.
13. Мин Донг Кинези (9.313.000), који говоре истоимени језик живи у 6 држава, највише у Кини (9.040.000), те нешто у Индонезији, Брунеју, Малезији, Сингапуру и Тајланду.
14. Мин Нан Кинези (39.670.000), углавном у Кини (32.601.000) говоре мин нан. Живе укупно у 13 држава, изван Кине највише у Малезији (2.021.000). Такође у Сингапуру, Тајланду, Филипинима, Сједињеним Државама и другде.
15. Мин Зхонг Кинези (820.000), говоре мин зхонг, живе у Кини.
16. Пингху Кинези из Кине говоре сјеверни зхуанг. Има их 2.508.000.
17. Пу-Xиан из Сингапура, њих 6.000, говори пу-џиан.
18. Пуџиан Кинези из Кине (2.706.000) и непознатог броја у Малезији говоре пу-џиан.
19. Схаојианг (895.000) из Кине говоре јужни зхуанг.
20. Схаозхоу, из Кине (961.000) говоре мин нан.
21. Тајвански Кинези 800 у Костарици говоре Јангсхунг и 1,000 у Француској се служи мандаринским.
22. Теоцхењ живе у Малезији (891.000), Сингапуру (534.000) и Камбоџи (174.000), сви говоре мин нан.
23. Ваџианг из Кине (328.000) говоре Ваџиангхуа.
24. Венцхоњ Кинези у Француској (20.000) говоре језиком Ву.
25. Ву Кинези у Кини (84.202.000) и још девет држава говоре Ву.
26. Xианг (37.056.000) у Кини који говоре џианг, имају и непознат број припадника у Сједињеним Државама, Уједињеном Краљевству и Канади.
27. Xунпу Кинези из Кине (1.100) говоре мин нан.

Референце

1. CIA Factbook Архивирано на сајту (12. новембар 2015): "Han Chinese 91.6%" out of a reported population of 1,355 billion (July 2014 est.)
2. Kewarganegaraan, Suku Bangsa, Agama dan Bahasa Sehari-hari Penduduk Indonesia Hasil Sensus Penduduk 2010. Badan Pusat Statistik. 2011. ISBN 9789790644175. Архивирано из оригинала 10. 7. 2017. г. Приступљено 8. 11. 2014.
3. „印尼2006年華人人口統計推估” [2006 Chinese in Indonesia Estimate] (PDF) (на језику: Chinese). Overseas Compatriot Affairs Commission. мај 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 6. 2011. г. Приступљено 24. 2. 2010.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
4. :: Overseas Compatriot Affairs Commission, R.O.C. :: Архивирано на сајту (23. новембар 2013). Ocac.gov.tw (2004-08-24). Приступљено 2010-12-12.
5. Malaysia. State.gov (2010-07-14). Приступљено 2010-12-12.
6. „Race Reporting for the Asian Population by Selected Categories: 2010 more information”. United States Census Bureau. Приступљено 19. 1. 2014.
7. Cambodia: Zongzi becomes a tool of affection relay_English_Xinhua
8. 2071.0 - Reflecting a Nation: Stories from the 2011 Census, 2012–2013
9. „国籍（出身地）別在留資格（在留目的）別外国人登録者(Number of foreign residents by country in 2008)” (на језику: Japanese). Ministry of Justice. 4. 9. 2009.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
10. http://convergencia.uaemex.mx/rev38/38pdf/LIZCANO.pdf Архивирано на сајту (26. јун 2013) "Chinese people are an important population mostly in Venezuela (400,000)…" P. 201 (in Spanish)
11. Park, Yoon Jung (2009). Recent Chinese Migrations to South Africa – New Intersections of Race, Class and Ethnicity (PDF). Representation, Expression and Identity. Interdisciplinary Perspectives. ISBN 978-1-904710-81-3. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2010. г. Приступљено 20. 9. 2010.
12. „Non-EU citizens”.
13. „National Ethnic Population Projections: 2006(base)–2026 update”. Приступљено 22. 7. 2011.
14. 통계연보(글내용) < 통계자료실 < 출입국·외국인정책본부
15. „Little China in Belgrade”. BBC News. 12. 2. 2001. Приступљено 4. 5. 2010.
16. [„The World Factbook[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2016. г. Приступљено 08. 11. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ) The World Factbook]
17. Hsu 2012, стр. 126
18. Yang, Miaoyan (2017). Learning to Be Tibetan: The Construction of Ethnic Identity at Minzu. Lexington Books. стр. 7. ISBN 978-1-4985-4463-4.
19. Who are the Chinese people? . Huayuqiao.org. Приступљено 2013-04-26.
20. Joniak-Luthi, Agnieszka (2015). The Han: China's Diverse Majority. University of Washington Press. стр. 3. ISBN 978-0-295-80597-9.
21. Chow, Kai-wing (2001). Constructing Nationhood in Modern East Asia. University of Michigan Press. стр. 2. ISBN 978-0-472-06735-0.
22. Rawski, Evelyn (2001). The Last Emperors: A Social History of Qing Imperial Institutions. University of California Press. стр. 2. ISBN 978-0-520-92679-0.
23. Li, Xiaobing (2012). China at War: An Encyclopedia. Pentagon Press. стр. 155. ISBN 978-81-8274-611-4.
24. Fairbank, John K. (1983). The Cambridge History of China Volume 12: Republican China, 1912–1949, Part 1. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-05479-9. Приступљено 20. 5. 2016.
25. Wen; . (2004). „Genetic evidence supports demic diffusion of Han culture”. Nature. 431 (7006): 302—05. Bibcode:2004Natur.431..302W. PMID 15372031. doi:10.1038/nature02878.
26. Stix, Gary (2008). "Traces of a Distant Past" Scientific American, July: 56–63.
27. „Han definition and meaning | Collins English Dictionary”. www.collinsdictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 6. 2018.
28. "Han". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
29. Kim, Hodong (2004). Holy War in China: The Muslim Rebellion and State in Chinese Central Asia, 1864–1877. Stanford University Press. стр. 320. ISBN 978-0-8047-7364-5. Приступљено 20. 5. 2016.
30. Li, Xiaobing; Shan, Patrick Fuliang (2015). Ethnic China: Identity, Assimilation, and Resistance. Lexington Books. стр. 69. ISBN 978-1-4985-0729-5.
31. Rawski, Evelyn S. (1998). The Last Emperors: A Social History of Qing Imperial Institutions. Stanford University Press. стр. 2. ISBN 978-0-520-92679-0.
32. Zhang, Feng; Su, Bing; Zhang, Ya-ping; Jin, Li (22. 2. 2007). „Genetic Studies of Human Diversity in East Asia”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 362 (1482): 987—996. PMC 2435565 . PMID 17317646. doi:10.1098/rstb.2007.2028.
33. Zhao, Yong-Bin; Zhang, Ye; Zhang, Quan-Chao; Li, Hong-Jie; Cui, Ying-Qiu; Xu, Zhi; Jin, Li; Zhou, Hui; Zhu, Hong (2015). „Ancient DNA Reveals That the Genetic Structure of the Northern Han Chinese Was Shaped Prior to three-thousand Years Ago”. PLoS ONE. 10 (5): e0125676. Bibcode:2015PLoSO..1025676Z. PMC 4418768 . PMID 25938511. doi:10.1371/journal.pone.0125676.
34. „Архивирана копија” 中華民國國情簡介 [ROC Vital Information]. Executive Yuan (на језику: кинески). 2016. Архивирано из оригинала 18. 2. 2017. г. Приступљено 23. 8. 2016. „臺灣住民以漢人為最大族群，約占總人口97%”
35. Executive Yuan, R.O.C. (2014). The Republic of China Yearbook 2014 (PDF). стр. 36. ISBN 978-986-04-2302-0. Приступљено 11. 6. 2016.
36. „Home” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 2. 2016. г. Приступљено 14. 2. 2016.
37. Ang, Khai C.; Ngu Mee S.; Katherine, Reid P.; Meh, Teh S.; Aida, Zamzuraida; Koh X.R. Danny; Berg, Arthur; Oppenheimer, Stephen; Salleh, Hood; Clyde M. Mahani; ZainMd M. Badrul; Canfield A. Victor; Cheng C. Keith (2012). „Skin Color Variation in Orang Asli Tribes of Peninsular Malaysia”. PLoS ONE. 7 (8): 2. Bibcode:2012PLoSO...742752A. PMC 3418284 . PMID 22912732. doi:10.1371/journal.pone.0042752.
38. Wang, Yuchen; Dongsheng, Lu; Chung Yeun-Jun; Shuhua, Xu (2018). „Genetic structure, divergence and admixture of Han Chinese, Japanese and Korean populations” (PDF). Hereditas. 155: 19. PMC 5889524 . PMID 29636655. doi:10.1186/s41065-018-0057-5.
39. Chiang, Charleston (2017). „Map of Genetic Variation in Han Chinese” (PDF). стр. 10. bioRxiv 162982 .
40. Wang, Yuchen; Lu, Dongsheng; Chung, Yeun-Jun; Xu, Shuhua (2018). „Genetic structure, divergence and admixture of Han Chinese, Japanese and Korean populations”. Hereditas (објављено 6. 4. 2018). 155: 19. PMC 5889524 . PMID 29636655. doi:10.1186/s41065-018-0057-5.

Литература

• Fairbank, John K. (1983). The Cambridge History of China Volume 12: Republican China, 1912–1949, Part 1. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-05479-9. Приступљено 20. 5. 2016.
• Hsu, Cho-yun (2012). China: A Religious State. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-15920-3.
• Rawski, Evelyn (2001). The Last Emperors: A Social History of Qing Imperial Institutions. University of California Press. стр. 2. ISBN 978-0-520-92679-0.
• Park, Yoon Jung (2009). Recent Chinese Migrations to South Africa – New Intersections of Race, Class and Ethnicity (PDF). Representation, Expression and Identity. Interdisciplinary Perspectives. ISBN 978-1-904710-81-3. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2010. г. Приступљено 20. 9. 2010.
• Kewarganegaraan, Suku Bangsa, Agama dan Bahasa Sehari-hari Penduduk Indonesia Hasil Sensus Penduduk 2010. Badan Pusat Statistik. 2011. ISBN 9789790644175. Архивирано из оригинала 10. 7. 2017. г. Приступљено 8. 11. 2014.
• Yuan, Haiwang (2006). The Magic Lotus Lantern and Other Tales from the Han Chinese. Westport, Conn.: Libraries Unlimited. ISBN 978-1-59158-294-6. OCLC 65820295.

Спољашње везе