From Wikipedia, the free encyclopedia
Функционални стилови српског књижевног језика су различити начини употребе језика којим се она остварује у различитим околностима и са различитом наменом. Они су једна од облика нормирање свих језика, укључујући и српски језик.[1] Функционални стилови су заправо „типичне употребе језика у типичним ситуацијама”, јер се језик у србистици од друге половине 20. века почео посматрати пре свега с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.[2] Међуоднос српског књижевног језика и језика српске књижевности нужно је започет ставовима Вука Стефановића Караџића, током читавог периода његове борбе за превођење српског народног у српски књижевни језик. У овом контексту језик књижевности изгубио је статус синонима књижевног језика, и постао само један од функционалних стилова.[3]
Свака комуникација међу људима одвија се између онога ко шаље поруку (говорника) и онога који прима поруку. На основу тога да се језик којим говоримо мења се у зависности од тога ко говори коме, коме говори и која је тема разговора, односно језик се мења у зависности од функције у којој се користи — функционално се раслојава. Тим процесом стандардни језик условљен је говорним ситуацијама у којима говорно лице (усмено или писмено) општи са присутним или с претпостављеним лицем (слушаоцем или читаоцем). Раслојавање се врши према намени поруке (функцији коју језик врши у процесу комуникације и избору изражајних средстава). Тако су настали функционални стилови језика, а са њима и посебна наука која се бави функционалним стиловима — Функционална стилистика.[4][5]
Почетком друге половине 20. века у србистици заживеле су идеје Прашке лингвистичке школе о функционалностилској раслојености књижевног језика, тако да се језик све више почео посматрати с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.[6]
„ | Тако је и начело „Пиши онако како добри писци пишу” изгубило своју вредност, а језик књижевности престао бити узор нормативном књижевном језику. Уместо језиком књижевности, по мишљењу М. Ивића, норма „језичке данашњице мора бити представљана оним што је најмање специфично, а највише просечно, стандардно”.[3] | ” |
У том смислу у српској литератури данас се могу наћи предлози следећих класификације функционалних стилова, или раслојавања српског књижевног језика:
По Радовановићу (1986), функционално раслојавање језика повезано са доменом, ситуацијом и тематиком саопштавања одређују главне врсте стилова:
По Ранку Бугарском (2003), Функционални стилови се дела у зависности од:
Ова класификација је данас највише прихваћена, а разрадио је Тошовић (1988—2004). По њему се функционалним раслојавање језика стварају следећи стилови:
Научним стилом пишу се дела из различитих научних области, уџбеници, есеји, студије итд. Одликују га примена стручних израза (нпр едем уместо оток) и минимално коришћење стилски обликованих реченица.[7]
|
Научни стил |
Књижевноуметнички стил |
Публицистички (новинарски) стил |
Административни стил |
Разговорни стил |
Главне одлике научног стила су:
Једна од најбитнијих одлика научних текстова је употреба речи у основном, а не у пренесеном значењу. Тежи се што прецизнијем значењу речи — реч треба да одреди неку ствар што прецизније могуће, јер је текст намењен стручњацима који се користе одређеним терминима. Не могу различити аутори користити различите термине. То би „направило пометњу” у научном свету. Како се може десити да двојица научника користе исти термин за различите ствари, или да различите ствари зову различитим именом, научници теже што већој прецизности и зато употребљавају термине.
И када је један текст намењен ученицима, како је прецизност битна јер онај који нешто учи требало би да градиво савлада што тачније и јасније, пожељно је користити научни стил.
Књижевним или литералним стилом пишу се књижевна дела (лирске песме, епске народне песме, приповетке, романи, бајке итд.). Он се испољава у делима лепе књижевности у којима је препознатљив по субјективности, оригиналности и стилским фигурама (метафорама, епитетима…). У последње време често се налази и у новинама.
Одлике књижевноуметничког стила су:
Субјективност у књижевноуметничком стилу јако је изражена јер писац нуди свој поглед на свет и своје схватање света који га окружује. Користећи овај стил он није дужан да се држи „устаљених истина” и може да обликује свет како је „њему воља” (нпр бајке, фантастична књижевност). Из тог разлога објективност није одлика овог функционалног стила.
Новинарским стилом пишу се вести, интервјуи, репортаже, коментари и слично објављене у штампаним и другим медијима. Овим стилом пишу се текстови, које одликује тачно изношење чињеница.
Одлике новинарског стила су:
Објективност новинарског стила зависи од врсте текста и вести коју он преноси. Користећи овај стил новинар мора да тежи тачности и објективности (нпр. најновије вести морају бити пренете верно и истинито). У том смислу новинар који пише вест (нпр о догађајима у земљи и свету) мора да тежи томе да буде објективан и да у текст не уноси своје личне ставове.
Са друге стране, новинарска репортажа је субјективнији жанр и она дозвољава уплив веровања и мишљења које поседује новинар.
Административним или бирократским стилом пишу се молбе, жалбе, тужбе, записници, закони, извештаји, дописи, обрасци, рачуни, али и писања о истој теми која се понављају. Одликује га шаблонско писање (нпр. у формалним члановима различитих закона се разликују само неке речи) и потпуно избегавање двосмислених и стилски обликованих речи и израза.
Одлике административног стила су:
Често се у административном стилу комуникација одвија између институције (државе, општине) и појединца. Административни стил је формалан — у њему се морају поштовати одређена правила. Језик администрације је „језик у тамним, строгим оделима”, док је разговорни језик „језик са кратким рукавима и разбарушеном косом”. Као што у неку установу не можемо ући непристојно обучени, не можемо користити неприкладан језик.
Разговорни стил, или усмени језик свакодневне комуникације, употребљава се у свакодневној усменој комуникацији, а разликује се од других претежно писаних функционалних стилова по томе што може бити мање или више формалан или више неформалан и да садржи елементе нестандардних варијетета (дијалеката и жаргона).[9][10][11]
Главне одлике разговорног стила су:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.