Филип V од Шпаније
краљ Шпаније / From Wikipedia, the free encyclopedia
Филип V од Шпаније (шп. ; фр. ; Версај, 19. децембар 1683[1] — Мадрид, 9. јул 1746) био је краљ Шпаније, од 1. новембра 1700. до 15. јануара 1724, када је абдицирао у корист свога сина Луја, и од 6. септембра 1724, када се вратио на трон, после синовљеве смрти, па све до своје смрти. Деда му је био Луј , француски краљ, а родитељи француски пријестолонаследник Луј и Марија Ана Викторија од Баварске.[2] Био је познат као Смеони.
Филип V од Шпаније | |
---|---|
Датум рођења | (1683-12-19)19. децембар 1683. |
Место рођења | Версај, Француска |
Датум смрти | 9. јул 1746.(1746-07-09) (62 год.) |
Место смрти | Мадрид, Шпанија |
Супружник | Марија Лујза Савојска, Изабела Фарнзе од Парме |
Потомство | Луис I од Шпаније, Фернандо VI од Шпаније, Карло III од Шпаније, Маријана Викторија од Шпаније, Филип, војвода од Парме, Infanta Maria Teresa Rafaela of Spain, Infante Luis, Count of Chinchón, Maria Antonia Ferdinanda of Spain, Infante Philip Peter Gabriel of Spain |
Родитељи | Луј Марија Ана од Баварске |
Династија | Бурбон |
Краљ Шпаније | |
Период | 1. новембар 1700 – 15. јануар 1724 |
Претходник | Карлос II од Шпаније |
Наследник | Луис I од Шпаније |
Период | 6. септембар 1724 – 9. јул 1746 |
Претходник | Луис I од Шпаније |
Наследник | Фернандо VI од Шпаније |
Потпис | |
Монограм Краља Филипа V од Шпаније |
Наследио је шпанско престоље након смрти Карлоса , последњег владара из куће Хабсбург на шпанском престољу, који није имао потомака. Карлос именовао га је 1700. у опоруци својим наследником, те је тако постао први владар из династије Бурбон на шпанском престољу и утемељитељ њене шпанске лозе. У опоруци је такође стајао услов да се шпанска династија не сме спојити с француском. Године 1701, постао је шпански краља пред кастиљским Кортезом.[3]
Ово именовање није се свидело Аустрији која је сматрала да надвојвода Карло, син цара Леополда, има више права на престоље. То је довело до сукоба француског краља Луја , аустријског цара и држава савезница обе стране. Овај рат, познат и као Рат за шпанску баштину (1701—1714),[4] завршио је с Уговором из Утрехта 1713, којим је Филип признат за шпанског краља, али заузврат је Шпанија изгубила поседе у Италији, Холандији, изгубила је Менорку, Гибралтар који је присвојила Велика Британија, те је Португалији препустила колонију Сакраменто.
До средине друге деценије 18. века, политика Филипа била је обилежена снажним француским утицајем. За време његове владавине започела је културна обнова Шпаније, развој науке, књижевности, филозофије, уметности, политике, религије и економије. Године 1712, иако није завршио Рат за шпанску баштину, утемељена је Национална библиотека, годину дана касније Академија за језик, те касније медицинска академија, историјска, итд. Све су оне биле имитација француске Академије.
У унутрашњој политици, настојао је да приведе крају централизацију и управну унификацију са својим Декретима о новој основи (), чиме је настојао да укине арагонске и валенцијске привилегије.
Након смрти своје прве жене, Марије Луизе Савојске, Филип је склопио нови брак 1714. са Елизабетом Фарнезе, с којом је имао седморо деце. Нови је брак донео и превласт италијанског утицаја над француским, што је резултирало политиком која је желела да ревидира Утрешки мир и врати италијанске поседе. Кардинал Алберони водио је једно време такву политику, међутим алијанса Велике Британије, Француске, Холандије и Аустрије је то окончала. Такође је доживео неуспех у покушају повратка Менорке и Гибралтара.
У јануару 1724. Филип изненада је абдицирао у корист свога сина Луиса , прворођеног из његовог првог брака са Маријом Луизом Савојском, међутим након преране смрти Луиза (владао је само седам месеци), у августу се исте године вратио на престоље.
Савез с Француском довео је до тога да је шпанска војска помогла француској у ратовима за пољску и аустријску баштину.
С временом је Филип постао све више подложан живчаним поремећајима и неспособнији за обављање владарских дужности. Углавном се бавио ловом, молитвама и музиком. Државну политику је водила углавном његова супруга Елизабета Фарнезе, која је 1714. стекла са своја два сина, Карлом и Филипом, Напуљско краљевство и Парму. Карло је касније постао Карлос , шпански краљ.
Дана 9. јула 1746. Филип је умро у Мадриду. Наследио га је син Фернандо . По његовој изричитој жељи, сахрањен је у палати Ла Грања у Сан Илделфонсу (Сеговија).