Утилитаризам
етичка теорија која сматра да је исправна акција она која максимизира укупно благостање / From Wikipedia, the free encyclopedia
Утилитаризам (латински utilis, енглески utility – корист, корисност) је етичка теорија која тврди да је најбоља акција она која максимизира корисност. „Корисност” се дефинише на различите начине, обично у смислу благостања чулних ентитета. Џереми Бентам, оснивач утилитаризма, описао је корисност као збир свих задовољстава који су резултат акције, минус патња било кога укљученог у акцију. Утилитаризам је једна верзија консеквенцијализма, који тврди да су последице било које акције једина норма исправног и погрешног. За разлику од других облика консеквенцијализма, као што је егоизам, утилитаризам разматра интересе свих бића једнако.[1][2][3][4][5][6][7][8]
Утилитаризам у нормативној етици, је традиција која потиче из идеја касног 18. и 19. векa, енглеских филозофа и економиста Џеремија Бентама и Џона Стјуарта Мила, по којима је једна акција исправна ако служи достизању среће, а погрешна, ако изазове супротан ефекат од среће, али не само среће онога ко изводи акцију, него и свих оних које на било који начин та акција дотиче. Утилитаризам је у супротности са егоизмом, по којем појединац треба да ставља свој интерес на прво место, чак и на уштрб интереса осталих појединаца. Такође је у супротности са једном етичком теоријом, деонтологијом, која разврстава акције на исправне или неисправне, без обзира на њихове последице.
Заговорници утилитаризма се међусобно не слажу по бројним тачака, тако да постоје различите верзије утилитаризма.[9][10][11][12][13] „Утилитаризам поступака” тврди да сваки поједини поступак треба вредновати по последицама до којих доводи, док „утилитаризам правила” тврди да су правила оно што треба вредновати по последицама до којих доводи њихово придржавање. Постоји и неслагање у погледу тога да ли треба максимизирати укупну (тотални утилитаризам) или просечну (просечни утилитаризам) корисност.