Трансоксијана

Трансоксијана (такође се пише Трансоксанија), у арапским изворима позната као Ма Вараʾ ан-Нахр (арапски: ما وراء النهر, [ˈмаː ваˈраːʔ анˈнахр] - „[оно што је] иза реке [Окс]“) и на персијском као Фара- Руд (перс. فرارود, [фӕрɒːˈруːд] - „иза реке [Амударије]“) је древно име које се користи за део средње Азије који приближно одговара савременом Узбекистану, Таџикистану, јужном Киргистану и југозападном Казахстану. Географски гледано то је регион између река Аму Дарје и Сир Дарје.^[1] Древним Иранцима је то подручје било познато као Туран, термин који се користи у персијском националном епу Шахнаме, ^[2] а Римљанима као Трансоксанија (Земља изван Окса). Арапски израз Ма вараʼ ан-Нахр (Земља иза реке) прешао је у персијску књижевну употребу и задржао се до постмонголских времена.^[3]

Слив реке Окс у 8. веку, приказујe Трансоксијану и њене главне локалитете на североистоку.

Регија је била једна од сатрапија (провинција) персијске династије Ахеменида под именом Согдијана. У класичном иранском свету ово подручје било је дефинисано тако да се разликује од самог Ирана, посебно његове североисточне провинције Хорасан ^[4] - појама који води своје порекло од Сасанида ^[5] - иако су рани арапски историчари и географи тежили да регион подвргну под лабаво дефинисан израз „Хорасан“ који означава много већу територију.^[6][7] Територије Хваразм, Согдијана, Чаганијан и Хутал налазиле су се у јужном делу Трансоксијане; Чач, Осрушана и Фаргана налазили су се у северном делу.^[8]

Историја

Кинеска санкаи керамичка статуета која приказује согдијанског коњушара, датирана из династије Танг (618–907 не).

Име Трансоксијана сачувало се у западној свести због подвига Александра Великог, који је проширио грчку културу у региону својом инвазијом у 4. веку пре нове ере. Александрови наследници наставили су са ширењем грчког утицаја оснивањем Грчко-бактријског краљевства, успостављајући изразито грчко културно присуство унутар Трансоксијане које је постојало више од две стотине година. Град Ај Ханум, смештен на реци Окс у северном Авганистану, и даље је једини Грчко-бактријски град који је пронађен и над којим су вршене опсежна ископавања.^[9]

За време Сасанидског царства ова област се често звала Согдијана, што је било име провинције које је било преузето из Ахеменидског царства и користили су га за разликовање од оближње Бактрије.

Кинески истраживач Занг Киан, који је посетио земље у свом суседству Бактрију и Партију заједно са Трансоксијана-ом 126. п. н. е, направио је први познати кинески извештај о овом региону. Занг Киан јасно идентификује Партију као напредну урбану цивилизацију која је обрађивала земљу и узгајала жито и грожђе, производила сребрне новчиће и производе од коже.^[10] Њиме су владали сукцесивно Селеукиди, Грчко-бактријско краљевство, Партијско царство и Царство Кушан пре владавине Сасанида.

У сасанидско доба регион је постао главни културни центар због богатства проистеклог из Северног пута свиле. Сасанидска владавина је прекинута инвазијом Хефталита крајем 5. века и су Сасаниди успели да поврате своју власт тек 565. године. Многи персијски племићи и властелини су избегли у овај регион након муслиманског освајања Персије. Њиме су такође владали Гок-турци до арапског освајања између 705. и 715. године, подручје је постало познато као Ма вараʼ ал-Нахр (арапски, „оно што је иза реке“), понекад преведено као „Маваранахр“.

Главни градови и културни центри Трансоксијане су Самарканд и Бухара. Обоје се налазе у јужном делу Трансоксијане (мада још увек северно од саме Аму Дарје, на реци Зеравшан), а већи део регије чиниле су суве, али плодне равнице. Оба града су остала центри персијске културе и цивилизације након исламског освајања Ирана и одиграли су пресудну улогу у оживљавању персијске културе успостављањем династије Саманида.

Део овог региона освојио је Кутајба ибн Муслим између 706. и 715. године, а Омејади су га лабаво држали од 715. до 738. године. Освајање је консолидовао Наср ибн Сајар између 738. и 740. године и наставило се под контролом Омејада до 750. године, када су их заменили Абасиди. Династија Танг такође је контролисала источни део региона отприлике у исто време, када се догодио грађански рат познат као побуна Ана Лушана.

Џингис-кан, оснивач Монголског царства, напао је Трансоксијану 1219. године током свог освајања Хварезма. Пре своје смрти 1227. године доделио је земље западне Централне Азије свом другом сину Чагатају, а овај регион је постао познат као Чагатајски канат. Године 1369. Тимур из племена Барлас постао је стварни владар и од Самарканда је створио главни град свог будућег царства. Знало се да је Трансокиана цветала средином 14. века.^[11]

Религија

Историчар Марк Дикенс примећује:^[8]

Главна предисламска религија Трансоксијане била је зороастризам, иако у локалним манифестацијама. Међутим, будизам, хришћанство, манихеизам и маздакизам такође су имали много присталица, посебно у урбаним срединама. Ова почетна верска разноликост постепено је нагризана након арапског освајања.

Истакнуте личности

• Абу Мансур ел Матуриди
• Абу ел Муин ел Насафи

Види још

• Согдијана
• Велики Хорасан
• Хварезм
• Туран
• Хисар-и Шадман

Референце

1. „Transoxania (historical region, Asia)”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-11-10.
2. Sabloff, Paula L.W. (2011). Mapping Mongolia: Situating Mongolia in the World from Geologic Time to the Present. Philadelphia: University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology. стр. 62. ISBN 978-1934536186. OCLC 794700604.
3. C. Edmund Bosworth, (2002), 'CENTRAL ASIA iv. In the Islamic Period up to the Mongols' Encyclopaedia Iranica (online)
4. Svat Soucek, A History of Inner Asia, Cambridge University Press, 2000, p.4
5. „Khorāsān”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 14. 11. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. C. Edmund Bosworth, (2002), 'CENTRAL ASIA iv. In the Islamic Period up to the Mongols' Encyclopaedia Iranica "In early Islamic times Persians tended to identify all the lands to the northeast of Khorasan and lying beyond the Oxus with the region of Turan, which in the Šāh-nāma of Ferdowsī is regarded as the land allotted to Ferēdūn’s son Tūr...At the outset, however, those nearby parts of Central Asia with which the Arabs were familiar were often subsumed into the vast and ill-defined province of Khorasan, embracing all lands to the east of Ray, Jebāl, and Fārs." (online)
7. C. Edmund Bosworth, (2011), 'MĀ WARĀʾ AL-NAHR' Encyclopaedia Iranica " It was defined by the early Arabic historians and geographers as the lands under Muslim control lying to the north of the middle and upper Oxus or Āmu Daryā, in contrast to Iran proper and its eastern province of Khorasan, sometimes called Mā dun al-nahr (lit. “what lies this side of the river”), although from the perspective of Arab historians writing in distant Iraq, the term “Khorasan” might extend to all lands beyond the Oxus, including Khwarazm and Transoxiana." (online)
8. Dickens 2018, стр. 1531–1532. sfn грешка: no target: CITEREFDickens2018 (help)
9. Rachel Mairs, The Hellenistic Far East
10. Silk Road, North China, C. Michael Hogan, The Megalithic Portal, ed. A. Burnham (2007)
11. The Timurid Empire Архивирано 2009-08-16 на сајту

Извори

• Dickens, Mark (2018). "Transoxiana". In Nicholson, Oliver (ed.). The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford: Oxford University Press. 978-0-19-866277-8.