Старокатоличка црква
From Wikipedia, the free encyclopedia
Старокатоличка црква је назив за скуп хришћанских цркава и верских заједница које припадају западнохришћанској традицији, а настале су одвајањем од Римокатоличке цркве након Првог ватиканског концила (1869-1870). До одвајања је дошло услед спора око нових догматских учења, која су озваничена на поменутом концилу, што се у првом реду односило на догму о папској непогрешивости. Противници таквих новина нису желели да прихвате догматску радикализацију, већ су тражили да се западно хришћанство врати својим изворним начелима, из времена пре Великог раскола. Услед таквог залагања за изворне, односно старе традиције хришћанског Запада, прозвани су старокатолицима. Први кораци као организовању старокатолика учињени су на скуповима који су током 1870. и 1871. године одржани у Нирнбергу и Минхену, након чега је уследила постепена изградња сопствених црквених установа, на челу са новоизабраним старокатоличким бискупима. Тиме су у разним областима средње Европе створене посебне старокатоличке цркве, које су се 1889. године удружиле у Утрехтску унију старокатоличких цркава.[1][2]
Старокатолици одбацују римокатоличке догме о папској непогрешивости и безгрешном зачећу, а такође не прихватају свештенички целибат, неразрешивост брака и римокатоличко тумачење свете тајне исповести. Практикују причест у оба вида и народни језик у литургији. Свештенике и бискупе бирају сами верници на скупштинама жупа и црквеним саборима. Старокатолички бискупи се окупљају сваке две године на општем сабору у холандском граду Утрехту, где се налази седиште Утрехтске уније старокатоличких цркава.