Слепило
From Wikipedia, the free encyclopedia
Слепило (ијек. сљепило; оштећење вида, губитак вида) здравствени је поремећај који се огледа у делимичној или потпуној немогућности визуелне перцепције у мери која није решива применом уобичајених средства, као што су наочаре.[1][2] Неки извори исто тако укључују особе са умањеном способношћу вида зато што оне немају приступ наочарима или контактним сочивима.[1] Оштећење вида се често дефинише као најбоље коригована оштрина вида која је гора од било 20/40 или 20/60.[5] Термин слепило се користи за комплетан или скоро комплетан губитак вида.[5] Оштећење вида може довести до проблема при нормалним свакодневним активностима као што су вожња, читање, дружење и ходање.[2] Слепило настаје као последица физиолошких или неуролошких поремећаја, повреда итд. Слепило може бити узроковано наследним факторима, озледом или болешћу. Постоје разне скале којима се описује тежина овог поремећаја и дефинише слепило.
Слепило | |
---|---|
Синоними | Оштећење вида, губитак вида |
Бели штап, који користе особе са оштећеним видом | |
Специјалности | Офталмологија |
Симптоми | Умањена способност чула вида[1][2] |
Узроци | Некориговане рефракцијске грешке, катаракте, глауком[3] |
Дијагностички метод | Офталмолошки преглед[2] |
Лечење | Рехабилитација вида, промене у животној средини, помоћни уређаји[2] |
Фреквенција | 940 милиона / 13% (2015)[4] |
Најчешћи узроци за оштећење вида на глобалном нивоу су неусклађене рефракцијске грешке (43%), катаракте (33%), и глауком (2%).[3] Рефрактивне грешке обухватају кратковидност, далековидост, пресбиопију, и астигматизам.[3] Катаракте су најчешћи узрок слепила.[3] Друге болести које могу да узрокују проблем с видом су старосна дегенерација макуле, дијабетесна ретинопатија, корнеално замагљење, дечије слепило, и бројне инфекције.[6] Оштећење вида такође може бити узроковано између осталог и проблемима у мозгу услед можданог удара, прераног рођења, или траума.[7] Ти случајеви су познати као кортикално оштећење вида.[7] Тестирање могућих проблема с видом код деце може довести до побољшања вида у будућности и допринети образовним достигнућима.[8] Тестирање одраслих без симптома има непредвидиве исходе.[9] Дијагноза се успоставља офталмолошким прегледом.[2]
Светска здравствена организација () процењује да се 80% оштећење вида може се спречити или лечити.[3] Тиме су обухваћене катаракте, инфекције речног слепила и трахома, глауком, дијабетесна ретинопатија, некориговане рефрактивне грешке, и неки случајеви дечијег слепила.[10] Многи људи са знатним поремећајима вида могу да имају користи од рехабилитације вида, промена животне средине, и помоћних уређаја.[2]
Године 2015. је било више од 940 милиона људи са неким степеном губитка вида.[4] Од тога 246 милиона је имало лош вид, а 39 милиона је било слепо.[3] Већина људи са лошим видом живи у земљама у развоју и узраста су од преко 50 година.[3] Удео људи са умањеним видом је паду од 1990-их.[3] Оштећења вида узрокују знатне економске трошкове, директно услед трошка третмана и индиректно услед умањене радне способности.[11]
Постоје разне скале којима се описује тежина губитка вида и дефинише слепоћа.[12] Потпуна слепоћа је потпуни губитак осећаја облика и светлости, а клинички се бележи као БПС, што је скраћеница за „без перцепције светла“. Слепоћа се често користи за описивање тешког оштећења вида с нешто резидуалног (преосталог) вида. Особе које имају само осећај светла заправо имају само толико вида да могу да разликују светло од таме. Особа која има пројекцију светлости може да распозна груби смер одакле допире светло.
Да би се могло одредити којим људима је потребна посебна помоћ због њихове видне неспособности, владе у Северној Америци и већина влада у Европи су формулирале сложену дефиницију легалне слепоће.[13] Легална слепоћа је дефинисана као видна оштрина од 20/200 (6/60) или мање у здравијем оку са најбољом могућом корекцијом. То значи да легално слепа особа мора стајати 20 стопа (6,1 м) од објекта да би га видела – са видном корекцијом – са истим ступњем оштрине као нормална особа која види тај исти објект са 200 стопа (61 м). У многим подручјима особе са средњом видном оштрином које имају видно поље мање од 20 ступњева (нормално је 180 ступњева) су исто класификоване као легално слепе. Отприлике 10% од свих легално слепих су у потпуности без вида. Остали имају делимично вид од светлосне перцепције до релативно добре видне оштрине. Смањени вид се некад описивао као видна оштрина од 20/70 до 20/200. До 10. ревизије СЗО (Интернационална статистика класификације болести, озледа и узрока смрти) дефинисала је смањени вид као видну оштрину мању од 6/18 (20/60), али једнако или боље од 3/60 ( 20/400), или смањење видног поља на мање од 20 ступњева у здравијем оку са најбољом могућом корекцијом. Слепоћа је дефинисана као видна оштрина мања од 3/60 (20/400) или смањење видног поља на мање од 10 ступњева, у здравијем оку са најбољом могућом корекцијом.[14]
Треба узети у обзир да слепе особе са неоштећеним очима могу још да региструју светло невизуелно, што им омогућава одржавање циркадијалног ритма, тј. 24-сатног циклуса дан/ноћ. Наиме, светлосни се сигнал преноси и ретинохипоталамичким путем, па оштећење дела видног пута иза ретинохипоталамичког пута није препрека за невизуални осећај светлости.