From Wikipedia, the free encyclopedia
Санитетска служба Југословенске војске у отаџбини, била је једана од важнијих позадинских јединица легитимне Југословенске војске у отаџбини (скраћено ЈВуО) која је то постала указом дивизијског генерала Драгољуба-Драже Михаиловића 20. јануара 1942. у селу Липову у Црној Гори. Пре овога, организација ЈВуО имала је првобитно име „Команда четничких одреда“, а санитетска служба је носила назив Санитетска служба четничких одреда.[1]
Санитетска служба Југословенске војске у отаџбини | |
---|---|
Основана | 1941. |
Распуштена | 1945—1946. (расформирана последња јединица) |
Главни штаб | Равна гора |
Вођство | |
Главнокомандујући | Командант позадине: пуковник Драгослав Павловић (до фебруара 1944), затим генерал Живорад Божић (умро у Модричи фебруара 1945). |
Бројно стање | |
Активни састав | око 70.000 (1943) |
Сродни чланци | |
Историја | Југословенска војска у отаџбини је представљала једину регуларну оружану формацију на територији Краљевине Југославије за време окупације од стране нацистичке Немачке. |
Уништавањем Краљевине Југославије од стране Хитлерове Немачке и њених савезника, распарчавањем државне територије, српски народ не само да је изгубио слободу, већ је на многим подручјима био изложен геноциду огромних размера. То је резултовало устанком Српског народа који је захватио Србију 1941. године и био резултат деловања два, по много чему, супротстављена покрета. Двојност оружаних формација, команди, позадинских јединица и уопште власти долазила је до изражаја на сваком кораку. На једној страни је био покрет Драже Михаиловића који није признавао акт капитулације али се, истовремено, прибојавао социјалних немира, превратничких тежњи и промене друштвеног система у ратним годинама. Насупрот њему стајао је монолитан, снажан, кадровски добро организован и вођен револуцинарни покрет.
У таквим условима требало је организовати здравствену заштиту становништва и санитетско обезбеђење борбених дејстава јединица ЈВуО, посебно у оним деловима Србије, у коме је остварен већи утицај Четника а мање изражена доминација Немаца.
Нова реорганизација ЈВуО из 1943. извршена је на територијалној основи. Војне јединице биле су, директно, у облику пирамиде, повезане са селом, општином и срезом. Оперативне јединице биле су јединице под оружјем: илегални - шумски осредњи, организовани у чете, батаљоне бригаде и корпусе. На сваком срезу била је једна бригада. Организација територијалних јединица такође је вршена по срезовима. Од величина среза и насеља зависила и и територијална величина чете. Њихови основни задаци били су одржавање мира и реда у срезу, а у тренутку општег устанка, уништавање комуникација, техничких објеката, ометање саобраћаја.[2]
ЈВуО била је национална, тачније сељачка војска. Активни састав себе је сматрао војницима Краљевине Југославије и није се идентификовао са „четницима”, док се мобилисано људство опет није поистовећивао са професионалним војницима, па су честа била дезертерства, посебно кад се ишло у борбу или дужи боравак ван родног краја. Ипак, реч „четници” за ЈВУО остала је укорењена у народу и постала је симбол њиховог препознавања.
Међитим и поред реорганизације војске у јединицама ЈВуО и даље је било много проблема који су између осталог утицали и на рад санитетске службе. Тачније снага Југословенске војске у Отаџбини, па и њене позадинаке службе зависила је од два елемента: старешинског кадра и наоружања. Као иу другим герилским покретима пре и током Другог светског рата, командно особље је било дифузно. Поред изузетно способних герилаца, било је и недовољно обучених команданата који нису могли ући у компликован рат. Посебну групу чинили су и они који су рат схватали као приватну ствар, своје одреде као телесну заштиту, а територију којом су командовали као лични посед.
Како је Други светски рат одмицао потребе за санитетским збрињавањем рањеника и болесника и санитетским снабдевањем лековима и другим санитетским материјалом биле су све веће. Стање најбоље илуструју ова три примера:
Велики проблем за организацију санитетске службе и организацију здравстве заштите Врховне команде ЈВуО представљала је дисперзија јединица на простору Југославије и бројно стање људства. Према подацима америчког капетана Валтера Менсфилда, који је у Србији боравио од 18. августа 1943. до 15. фебруара 1944. године и посетио добар број јединица, снага ЈВуО је, како је њему приказано из према евиденцији Врховне команде било је: 57,440 војника под оружјем и 472,900 војних обвезника наведене у листама мобилизације. Ови подаци могу се узети као прилично тачна процена. Сем Менсфилд је сматрао да је ЈВуО само у централној Србији имао 35.000 људи под оружјем.[5]
У таквим условима функционисање санитетске службе у јединицама ЈВуО могло се решити само уз добро уређене позадинске службе, што је и поред свих настојања Врховне команде у појединим јединицама или на појединим подручјима изостало.
По наређењу главног штаба у сваком срезу, на чијем простору се деловала јединице ЈВуО постављени су срески команданти, као и команданти по селима, општинама. За снадбевање јединица и санитета организоване су „сухопутне станице“. Поред војних органа стварани су и паралелни цивилни органи, Равногорски одбори, у оквиру којих су били и санитетски одбори, задужени за прукупљање лекова и санитетског материјала.[6]
Срески командант је био у обавези да пружи сву неопходну помоћ команданту бригаде у свим пословима на организацији среза, али и да се стара о прикупљању санитетског материјала. Обавеза среског команданта била је и да обавља надзор и контролу рада управе болница, и активно учествовао у стварању услова за што бољи смештај и лечења болесника и рањеника.
Заједно са управником болнице и командантом „сухопутне станице”, срески командант је предвиђао и правио планове за евакуацију болница из већих насеља ако би она била изложена бомбардовању или другим дејствима сукобљених страна у рату, или уопште када ке то било потребно.[6]
Јединица | Кадровска структура |
---|---|
Врховна команда — Горски штаб број 1 |
|
Опленачки корпус — Горски штаб 21А |
|
Други равногорски корпус – Горски штаб 53 |
|
Руднички корпус – Горски штаб 80 |
|
Колубарски корпус – Горски штаб 78 |
|
Мачвански корпус – Горски штаб 85 |
|
Јастребачки корпус – Горски штаб 23/1 |
|
Нишавски корпус – Горски штаб 45 |
|
Делиградски корпус – Горски штаб 61 |
|
Тимочки корпус – Горски штаб 65 |
|
Никшићки корпус |
|
Босанско-крајишки корпус |
|
Озренски корпус |
|
Среска команда у свом саставу у начелу је имала лекара, среског референта, коме је било потчињено:
Срески лекар је био уобавези да:
Лекови у срезу могли су се издавати само на рецепт лекара, бесплатно. У противном следиле су најстрожије казне.
Поред обуке болничара, лекар бригаде имао је и обавезу да води спискове „свих до сада изгинулих и рањених наших бораца, као и оних који су умрли или физички онеспособљени на ма који начин док су били под оружјем.” Требало је да спискови „послуже доцније за давање признања и обезбеђења породицама од стране државе.”[8]
Снадбевање војске и санитетске службе ЈВуО вршено је преко „сухопутних станица“. Свака сухопутна станица требало је да има болницу, амбуланту, дезинфекциони апарат и по могућству више лекара. Лекари би указивали помоћ рањеницима и болеснима у амбуланти, а теже „пролазеће“ рањенике и болеснике пребацивали би у среске болнице.
Требало је да болнице имају најмање једног хирурга, његовог асистента и лекара за унутрашње и заразне болести. Зграда болнице би била у ранијим цивилним и војним болницама. Лекари у болницима сматрали су се „милитаризованима“ и њихова је била дужност да оперишу и лече сва војна и цивилна лица, која им се упуте у болницу. Били су потчињени среском референту, а у дисциплинком среском команданту.[9]
Присуство већих окупаторских једница на терену у појединим срезовима често је онемогућавао потпуну организацију санитетске и позадинске службе. На том простору лекари су по потреби довођени илегално из болница на терен.[10]
Међутим, нису све јединице имале лекаре. Као узрок недостатка стручног особља су и чести прогони окупатора, који је хапсио и спроводио лекаре, симпатизере равногорског покрета, у логоре.
„ | На јесен 1942. године у логор Бањица спроведени су др Владимир Поповић, активни санитетски капетан I класе, др Витомир Говедаровић и апотекар Чедомир Јовановић. Санитетски мајор Драгољуб Спасић, из Горњег Милановца, стрељан је 26. децембра 1942. у логору Бањица. У току 1943. године у Крушевцу је ухапшен др Душан Мушкатировић и спроведен у Немачку.[11] | ” |
Поред стручног особља, санитету ЈВуО недостајало је и санитетског материјала, лекова, хируршких инструмената, апарата за дезинфекцију. Као анестетик често је коришћена „домаћа препеченица“, љута ракија.[12]
Импровизације су било једино што је остало, јер су Немци блокирали приступе у регуларне болнице.[13]
Недостатак санитетског материјала надокнађиван је препадом на немачке железничке композиције, али и из оборених авиона савезника. Како је рат одмицао потребе за лековима су биле све веће. Због тога је за потребе ЈВуО направљена илегална Хемијска лабораторија за израду лекова и хемикалија.
Како би се поправило санитетско снабдевање, генерал Драгољуб Михаиловић је 17. августа 1944. наредио да се за потребе Хемијске лабораторије започне акција прикупљања лековитог биља од кога се „производио јод, дигиталис, ванерија и др. лекови који се данас тешко или готово никако не могу наћи.” Наредбом је дато упутство које биље да се прикупља и како да се са њим поступа.
Корен од слеза, корен од љубичице, корен од јагорчевине, корен од одољења, корен од мацине траве и корен од валеријане. Корење по ископавању, треба опрати а затим на сунцу 2-3 дана просушити, да се не би уплеснивило а затим доставити на прераду.
На терену у појединим срезовима акција прукупљања биља организована је преко школа и сухопутних станица. Прикупљено биље је предавано магационеру сухопутне станице у Гучи Арону Радосављевићу, који је даље достављао Шефу санитета ЈВуО мајору др Јанковићу.
Локација лабораторије није утврђена, али се претпоставља да је била у драгачевском срезу, у болници, јер је у њега упућен хирург Војислав Лаловић „са специјалним задатком.”[14]
Лекари ЈВуО били су и чланови регрутних комисија, у којима су били задужени за давање стручног мишљења о здравстеном стању и способностима обвезника.
При крају рата, током лета 1944, извршена је регрутација рођених младића од 1920. до 1926. године. Команда Првог равногорског корпуса је 24. августа 1944. године у том циљу оформила сталну регрутну комисију од шест чланова са седиштем у Такову. За председника комисије постављен је пешадијски капетан II класе Десимир Петровић, а за чланове: потпоручник Миломир Недељковић, Тадисав Бојовић из Такова, Раденко Симовић из Прањана, референт санитета Првог корпуса др Стаматовић и др Некора, лекар из Такова.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.