Самоопредељење
Кардинални принцип у савременом међународноправном принципу међународног права / From Wikipedia, the free encyclopedia
Принципом самоопредељења се назива право сваког народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини. Под тим принципом се подразумевају следећа права: право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења. Право народа на самоопредељење кардинално је начело у савременом међународном праву (обично се сматра перемпторном нормом), које као такво обавезује Уједињене нације као ауторитативно тумачење норми Повеље.[1][2] У њему се наводи да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања.[3]
Концепт је први пут изражен током 1860-их, а након тога се брзо проширио.[4][5] Право на самоопредељење први пут је прокламовано у Француској буржоаској револуцији, а у међународној пракси се појављује у XX веку. Право на самоопредељење није апсолутно право народа. Тако схваћено водило би у хаос и анархију, јер данас између 5000 и 10000 група претендује на статус народа.[6][7][8] Према „хијерархији" норми која произилази из начела Повеље УН (члан 2), заштита територијалног интегритета постојећих држава има превагу над општом правом на самоопредељење народа. Државна територија је једна од основних елемената којим се дефинише државност и суштински елемент од значаја за принцип суверене једнакости држава.
Током и након Првог светског рата, овај принцип су подстицали и совјетски премијер Владимир Лењин и председник Сједињених Држава Вудро Вилсон.[4][5] Објавивши својих четрнаест тачака 8. јануара 1918. године, дана 11. фебруара 1918. Вилсон је изјавио: „Националне тежње се морају поштовати; људима се сада може доминирати и управљати само по њиховом сопственом пристанку. 'Самоопредељење' није пука фраза; то је императивни принцип деловања.”[9]
Током Другог светског рата, принцип је укључен у Атлантску повељу, коју су 14. августа 1941. прогласили Франклин Д. Рузвелт, председник Сједињених Држава и Винстон Черчил, премијер Велике Британије, који су обећали Повељу са осам главних тачака.[10] Самоопредељење је признато као међународно правно начело након што је изричито наведено као право у Повељи УН.[11]
Начело не наводи како се одлука доноси, нити какав би исход требао бити, било да се ради о независности, федерацији, заштити, неком облику аутономије или потпуној асимилацији.[12] Нити се наводи шта би требало бити разграничење међу народима - нити шта чини народ. Постоје опречне дефиниције и правни критеријуми за одређивање које групе могу легитимно тражити право на самоопредељење.[13]
Уопштено говорећи, израз самоопредељење такође се односи на слободан избор сопствених дела без спољне принуде.[14]