From Wikipedia, the free encyclopedia
Розацеа (лат. Rosacea) или појачано црвенило коже лица, је кожна болест која спада у обољења лојних жлезда лица. Може се појавити код особа било ког типа коже, али је чешћа код особа светле пути. Најчешће се јавља између 30 и 40 године живота. Розацеа је хронично обољење које може да траје годинама, некада доживотно. Узрок обољења је нејасан и до сада недовољно неистражен, мада се претпоставља да розацеу активирају сунчево зрачење, алкохол, зачињена храна, кофеин, топлота, стрес и хормонске промене. Начини лечења оболелог места заснива се на, дијеталној исхрана и комплексном лечење промена на кожи.[4][5][6][7]
Розацеа | |
---|---|
Синоними | Acne rosacea |
Промене на образима и мносу код розацее [1] | |
Специјалности | дерматологија |
Симптоми | Црвенило лица са поврђинским ефлоресценцијама.[2][3][3] |
Компликације | Ринофима[3] |
Време појаве | 30–50 година старости[2] |
Трајање | Дуго[2] |
Типови | Еритематозне телиангиектазије, папулопустулозне ефлоресценције,[2] |
Узроци | Непознати[2] |
Фактори ризика | Породична анамнеза, егзогени и ендогени фактори.[3] |
Дијагностички метод | Клиничка слика [2] |
Слична обољења | Акне, Акутне компликације саркоидозе, Акутни кожани лупус еритематозус, Периорални дерматитис, Себореични дерматитис[2] |
Лекови | Антибиотици [3] |
Фреквенција | ~ 5%[2] |
Розацеу је први детаљно описао енглески дерматолог, Robert Willian (1757 – 1812). али је тај опис објављен након годину дана од његове смрти, у публикацији о класификацији кожних болести 1813. године, под називом „acne rosacea“. Тако је на основу овог описа розацеа уведен у медицинску литературу, као дерматоза која се разликује у односу на вулгарне акне, али ипак дели неке сличности са тим поремећајем. Wиллиан је изабрао појам „acne rosacea“ како би описао сличност са акнама, али такође и да нагласи друге карактеристике овог поремећаја (упечатљив црвени изглед лица који се по изгледу разликује од вулгарних акни).
Ову разлику је додатно разграничио Erasmus Wilson (1809 — 1884), 1842 године када је предложио теорију о заједничком патогенетском процесу за акне росацее и акне вулгарис. У то време акне росацеа су сматране за стање коже које је веома блиско повезано са акнама вулгарис, и њиховом клиничком сликом и патогенезом. У прилог овог размишљања, велики француски дерматолог Jean-Louis Alibert (1768 - 1837) навео је обдукцијску студију његовог колеге Alphonse Devergie (1798 – 1879) из болнице Сент Луис у Паризу. Овај дерматолог је изнео податке о патолошким променама код пацијената са „гутатном розацеом“ и то да код розацее патогенетски процес захвата себацеалне жлезде. Jean-Louis Alibert је проучавајући болест, розацеу сврстао у групу дерматоза са патолошким промена у лојним жлездама (која укључује и акне вулгарис).
Почетком 20. века, Radcliff-Crocker (1845 – 1909) и неки други енглески дерматолози изнели су став да је појам „ацне росацеа“, за розацеу неприкладан, на основу чињеници:
„да црвенило код розацее није последица инфламације пилосебацеалних жлезда или њихових фоликула, већ највероватније абнормалне дилатације крвних судова лица. На основу овог става они су препоручили да се префикс „ацне“ изостави и да се ово стање означава једноставно само као „росацеа“, како би се недвосмислено означило да је овај поремећај у сваком случају другачији у односу на акне вулгарис.”
У том смислу они су вероватно препознали и подтипове које ми сада познајемо као еритемотелангиектатичну розацеу (ЕТТР), очну розацеу и неке друге форма, као и чињеницу да се многи пацијенти са розацеом жале на интолеранцију на топлоту и имају тенденцију ка флушингу.[8]
Radcliff-Crocker и његове колеге сматрали су да розацеа настаје због хиперреактивности крвних судова што се манифестује флусхингом. Заправо мислили су да је понављајућа дилатација крвних судова лица у почетку праћена констрикцијом, а да касније долази до трајног проширења крвних судова са последичном хроничном конгестијом (телангиектазије). Они су пошли од претпоставке да се процес шири и на зидове крвних судова што успорава протоком крви и да тако течност доспева у периваскуларно ткиво дерма. Тако доспела течност изазива реактивну инфламацију у кожи око крвних судова, што доводи до лезија код папулопустуларне розацее (ППР).[9] Износећи овај став, они су заправо сматрали да је стање хроничне конгестије (ПР) заправо и „задњи стадијум розацее“.
Прецизни подаци о учесталости розацее нису доступни, а по неким проценама јавља се у око 10% светске популације. Већа је вероватноћа јављања болести код европљана, као и код људи светлије пути.[10][11][12]
Студије показују да се у већем броју случајева јавља код особа које пате од мигрене, као и код људи који имају А + крвну групу. Иако болест сличи неким заразним болестима коже, ради се о незаразном обољењу које није контагиозно.[10]
Розацеа је често стање коже које несразмерно више погађа особе европског и келтског порекла. Студије спроведене у Шведској откриле су инциденцу болести од 1 у 10 радника средње класе. Грануломатозни облик болести чешће се јавља код особа азијског или афричког порекла.[10]
Розацеа подједнако погађа оба пола, мада се код жена (старости 40—50 година) болест чешће јавља, она је са блажим симптомима него код мушкараца, вероватно што се лекару жене јављају у раним фазама болести.[10]
Росацеа је хронична кожна болест неинфективне природе, која углавном погађа одрасле пацијенте. Запаљен процес кда се први пут јави, наставља постепеним повећањем симптома — честим црвенилом коже, телангиектазијом (упорним дилатирањем малих крвних судова), упорним еритемом, формирањем папула, пустула, а у ретким случајевима и чворића.[13]
До данас, науци није позната етиологија ризацеа, иако постоји ного теорија о његовом пореклу. Према неким истраживањима, главну улогу у развоју патолошког процеса игра васкуларне патологије, поремећаји у дигестивном тракту, ендокрини фактори, имунолошки и психосоматски поремећаји. Међутим, код појединих особа постоји и генетска предиспозиција за појаву розацеа.[9]
Фактори ризика који имају утицај на појаву розацеа, могу се поделити у две главне групе; егзогене и ендогене:
Фактори ризика | Врсте фактора и начини дејства |
---|---|
Егзогени фактори |
|
Ендогени фактори |
|
Клиничка слика розацее је обично симетрично дистрибуирана на лицу и нарочито изражена, а јавља се по овом редсоследу — на проминентним деловима образа, браде, чела, носа и на врату. Међутим није ретко да су једна или две регије поштеђене.
Главни физикални знаци по реду важности су:[14]
Перзистирајући еритем и телангиектазије су два најтипичнија симптома и трају између акутних епизода инфламације. Обично су ограничени на предео образа, носа, браду и чело, а ретко се могу јавити на читавој површини лица. Црвенило код розацее може се поделити на:
Овакава клиничка подела је од велике терапеутске важности за диференцијацију перилезионалног црвенила запањењских лезија, од дифузног црвенила лица.[15]
Ове локализације су ређе и могу бити постављене:
Дијагноза розацее заснива се на историји болест, клиничкој слици болести и морфолошком индекс. При томе треба имати на уму да типична локација патолошког процеса код розацее представља површина лица (нос, брада, образа и чела). Код жена ова патологија се развија четири пута чешће него код мушкараца, а скоро 90% пацијената са розацеом пате од кожних и гастроинтестиналних обољења (најчешће хроничног гастритиса).
Тренутно, се од тестова у дијагнози розацее користи дигитална видео дерматоскопију, која омогућава детаљно проучавање елемената осипа под објективом микроскопа. Међутим, потребно је извршити и обавезно испитивање присуства поткожног демодек-а.
Да би се искључила стафилококна инфекција, обавезно се утврђивање који су микроби присутни на кожи, и одређује њихов број и осетљивост на антибиотике.
Диференцијална дијагноза у великој мери зависи од облика розацеа, па тако:
Поред наведеног, примарно диференцијално дијагностички треба имати у виду ове болести:
Класична терапија розацее заснива се на примен антибактеријских лекова из групе макролида, спољних средстава и метронидазола. Током погоршања, прописују се додатна терапија антихистаминицима.[16]
Болесници са тежим облицима розацее могу се лечити синтетичким ретиноидима, које утичу на процесе кератинизације и диференцијације лојних жлезда и епидермалних ћелија. Као локални третман, и као успешна средства, користе се хладни лосиони са антисептичким раствором, као и крема или пастa са антидемодецидним дејством.[17][18]
Значајно побољшање ефикасности лечења омогућено је коришћењем комбинованих терапијских метода — медикаментозни и физиотерапијских (електрофореза, криотерапија, дермабразија, електрокоагулација).[7]
Према мишљењу стручњака, ниско и високоенергетско ласерско зрачење је најефикаснији начин лечења розацее. Практично сви облици патолошког процеса третирају се помоћу нискоенергетског ласера, а у инфилтративно-продуктивној фази примењује се ласерска аблација, што укључује уклањање хипертрофичног ткива до нивоа лојних жлезда. Иако свака од техника и ласерски уређаји имају одређена ограничења и контраиндикације, ипак, у овом тренутку терапија ласером сматра се најбољим начином за лечење кожно-васкуларних патологија.[19][20]
Да би спречиле појаву или погоршање болести, пацијенти са предиспозицијом за развој патолошког процеса, неопходно је да стриктно поштују хигијенски третмана коже лица. Састав козметике не би требало да укључује алкохол, уља, ацетон и друге иританте. Забрањује се коришћење крема са хормонским суплементима, као и природних средстава и метода који изазивају вазодилатацију (медне маске, спазми тела итд.).[21]
Вода за умивање и купање требало би да буде топла, али не врела или веома хладна. За брисање коже лица потребно је користити веома мекан пешкир.
Како се не би изазвало погоршање патолошког процеса, неопходно је избегавати сунчеву светлост и борвак на јаком мразу. Ако то није могуће, пре изласка у природно окружење, лице треба заштитити од дејства мраза и УВ зрачења сунца применом посебних заштитних мера.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.