![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/23/Ren%25C3%25A9e_Vivien_1.png/640px-Ren%25C3%25A9e_Vivien_1.png&w=640&q=50)
Рене Вивијен
From Wikipedia, the free encyclopedia
Полин Мери Тарн (енгл. , позната под именом Рене Вивијен (фр. ; Лондон, 11. јун 1877 - Париз, 18. новембар 1909) била је британска књижевница, која је писала на француском језику.
Рене Вивијен | |
---|---|
![]() Рене Вивијен око 1904. године | |
Пуно име | Полин Мери Тарн |
Датум рођења | (1877-06-11)11. јун 1877. |
Место рођења | Лондон, Уједињено Краљевство |
Датум смрти | 18. новембар 1909.(1909-11-18) (32 год.) |
Место смрти | Париз, Француска |
Утицаји од | Сапфо, Алџернон Чарлс Свинберн, Џон Китс, Шарл Бодлер[1] |
Најважнија дела | Une femme m’apparut Христ, Афродита, и господин Пепен Госпа од вучице |
Потпис | ![]() |
Ћерка добростојећих родитеља, оца Британца и мајке Американке, одрасла је и образована у Лондону и Паризу. Након мучних догађаја око очевог наследства, током којих је мајка покушала да је смести и у душевну болницу, као богата наследница, лишена материјалних брига одлази у Париз, у својој двадесет и првој години. У Паризу је започела боемски живот, уживајући у хедонистичком животу и отвореном исказивању љубави према женама. Преузела је надимак Сапфо 1900, угледајући се на старогрчку песникињу Сапфо. Пропутовала је Европу, Северну Америку, обишла север Африке и Блиски исток, а стигла је и до Јапана и Кине. Својим животом, испуњеним пороцима, фантазијама и фетишима надовезала се на традицују такозваних проклетих песника. Нарушеног здравља и телесно истрошена умрла је у тридесет и другој години живота.
Декадентна песникиња андрогиног и ексцентричног понашања, Рене Вивијен, пленила је својом дубоком и разгранатом културом, у потпуности усаглашеном са периодом -Belle époque}- у Паризу, али и у дијалогу са другим културним обрасцима, удаљеним у простору и времену. Као песникиња припадала је маниризму парнасизма и симболизма. Писала је сонете, потом песме у иначе ретком хендекасилапском стиху, као и поезију у прози. У њеним песничким збиркама доминирају вечне теме младости и лепоте, потом старења, пропадања и смрти. У својој прози супростављала се маниру симболизма у представљању женске фигуре као неактивне, непомичне и бледе, Рене Вивијен се определила за сликање снажне и делатне женскости која се буни против наметнутих оквира.[2]