Рачунарска меморија
From Wikipedia, the free encyclopedia
У рачунарству, меморија се односи на физичке уређаје који се користе за складиштење програма (низови инструкција) или података (нпр. информације о стању програма) привремено или трајно за употребу у рачунару или другом дигиталном електронском уређају. Термин “примарна меморија“ се користи за информацију у физичким системима који раде на високим брзинама (нпр. RAM), као разлика од секундарне меморије, који су физички уређаји за складиштење програма и података који имају спорији приступ, али имају већи меморијски капацитет. Примарна меморија ускладиштена на секундарној меморији се зове „виртуелна меморија“.
![]() | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Термин „меморија“, са значењем примарна меморија је често повезана са адресабилном полупроводничком меморијом, тачније интегрисаним колима који се састоје из транзистора на бази силикона. Они се користе као примарна меморија, али имају и друге сврхе у рачунарима и другим електронским уређајима. Постоје две главне врсте полупроводничке меморије: постојане и непостојане. Примери постојане меморије су флеш меморија (некад се користи као секундарна а некад као примарна рачунарска меморија) и РОМ/ПРОМ/ЕПРОМ/ЕЕПРОМ меморија (користи се за фирмвер, нпр. за покретаче оперативних система). Пример за непостојане меморије су примарне меморије (углавном ДРАМ), и брза кеш меморија централне процесорске јединице (углавном статички РАМ односно СРАМ, који је брз али користи пуно енергије и има мањи меморијски капацитет по јединици површине од ДРАМ меморије.
Већина полупроводничке меморије је организована у меморијске ћелије или бистабилне флип-флопове, од којих сваки садржи један бит (0 или 1). Организација флеш меморије садржи и један бит по меморијској ћелији и више битова по ћелији (ова врста се зове ћелија на више нивоа, скраћено МЛЦ). Меморијске ћелије су груписане у речи фиксне дужине, на пример 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64 или 128 бита. Свакој речи се може приступити бинарним адресама од Н бита, што омогућава складиштење 2 на Н речи у меморији. Следи да се процесорски регистри обично не сматрају за меморију, јер они складиште по једну реч и не садрже механизам адресирања. Термин „сториџ“ се често користи као назив за секундарну меморију типа трака, магнетних дискова и оптичких дискова (ЦД-РОМ и DVD-РОМ).