Развод
From Wikipedia, the free encyclopedia
Развод брака је последица дуготрајне брачне неслоге и конфликата партнера.[1] Према психолошким и истраживањима у социјалном раду један је од најстреснијих животних догађаја. До развода долази када међусобни однос не задовољава једног или оба брачна партнера па их омета у тој мери да нису спремни да наставе такву брачну заједницу. Може бити споразуман, или уз одговарајућу судску процедуру када службе социјалне заштите имају веома важну улогу. Ово се посебно односи на поверавање детета или деце једном родитељу на даљу бригу и старање као и заштиту интереса деце у будућности. Последњих година у разрешавању проблема односа партнера све више се укључују брачна саветовалишта чиме се настоји постићи разрешавање проблема са мање ризика од продужетка сукоба и након развода. Саветовање се обавља кроз форму медијације или класичног саветовања, а успешније је ако почне у току брачне кризе, пре него што се покрене бракоразводна парница.[2]
Развод обично подразумева поништавање или реорганизацију законских дужности и одговорности брака, чиме се раскидају брачне везе између брачног пара према владавини права одређене земље или државе. Закони о разводима знатно се разликују широм света,[1] али у већини земаља за развод брака потребно је одобрење суда или другог органа у правном поступку, што може укључивати питања расподелу имовине,[3] старатељство над децом,[3] алиментацију (издржавање супружника), посете/приступ деци, време родитељства, издржавање деце и поделу дуга. У већини земаља моногамија је обавезна по закону, те развод омогућава сваком бившем партнеру да се ожени другом особом.
Развод се разликује од поништења, којим се брак проглашава ништавим, са правним раздвајањем или де јуре раздвајањем (правни поступак којим брачни пар може формализовати де факто раздвајање док остаје у законском браку) или са де факто сепарације (процес у коме супружници неформално престају да живе заједно). Разлози за развод су различити, од сексуалне некомпатибилности или недостатка независности једног или оба супружника до сукоба личности.[4]
Једине земље које не дозвољавају развод су Филипини и Ватикан. На Филипинима развод за немуслиманске Филипинце није легалан осим ако су муж или жена странци и задовољавају одређене услове.[5] Ватикан је црквена држава која нема процедуру за развод брака. Земље које су релативно недавно легализовале развод су Италија (1970), Португалија (1975, иако је од 1910. до 1940. то било могуће за грађански и верски брак), Бразил (1977), Шпанија (1981), Аргентина (1987),[6] Парагвај (1991),[7] Колумбија (1991; од 1976 је развод био дозвољен само за некатолике),[7] Андора (1995),[8] Ирска (1996), Чиле (2004)[9] и Малта (2011).