Судска власт

Судска власт или јудикатива је једна од три основне гране власти и њен задатак је да примјењује и тумачи законе које је донијела законодавна власт (легислатива).

Зграда Комонвелтских правних судова у Мелбурну, локација мелбурнског огранака Федералног окружног суда Аустралије, Федералног суда Аустралије, Породичног суда Аустралије, као и повремених заседања Високог суда Аустралије

У либералним демократијама судска власт треба да има апсолутну независност од осталих грана власти. У САД, судска власт је одвојена од остале двије и постоји у облику Врховног суда (енгл. ). Неки теоретичари расправљају да извршна власт има утицаја на амерички Врховни суд јер председник Сједињених Америчких Држава лично бира судије. Међутим, противаргументи су да предсједник има право да бира судију тек када један од њих умре (судије у Врховном суду САД раде доживотно) и да нема право смјењивати судије које раде (начело сталности судијске функције).

Примјер, гдје у либералној демократији постоји мијешање нивоа власти је у Уједињеном Краљевству. Наиме, у Влади Уједињеног Краљевства постоји мјесто за лорда канцелара (енгл. ), који је уједно и најстарији политички орган у држави (основан најкасније 1066. године, а вјероватно и раније). Проблем је у томе што је он шеф судства (има право да бира и отпушта све судије у држави), сједи у Дому лордова - горњем дому Парламента (законодавна власт) и има мјесто у Влади (извршна власт). Теоријски, он има већу политичку моћ од премијера (има и већу плату). Овај проблем мучи британску политичку јавност већ неко вријеме. Уједињено Краљевство, као једна од првих држава либералне демократије, себи не би смјела допустити то мијешање. Међутим, пошто су Британци традиционалисти овај проблем није лако ријешити (исти проблем је постојао са прихватањем евра). У јуну 2003. године Тони Блер, тадашњи премијер Уједињеног Краљевства, је најављивао да ће укинути функцију лорда канцелара и да ће на његово мјесто поставити британски Врховни суд^[1]. Противаргументи су били традиција, велики трошкови за изградњу Врховног суда итд.

Историја

Римско правосуђе

Архаично римско право (650–264. п. н. е.)

Најважнији део је био Ius Civile (латински за „грађанско право”). Ово се састојало од Mos Maiorum (латински за „пут предака”) и Leges (латински за „законе”). Mos Maiorum су била правила понашања заснована на друштвеним нормама које су годинама стварали претходници. Током 451–449. п. н. е., Mos Maiorum је записан на Дванаест таблица.^[2][3][4] Leges су била правила која су постављале вође, прво краљеви, касније народна скупштина током Републике. У овим раним годинама, правни процес се састојао од две фазе. Прва фаза, In Iure, био је судски процес. Неко би отишао до шефа правосудног система (у почетку свештеника пошто је закон био део религије) који би погледао правила која се примењују на случај. Странкама у предмету могли би да помогну правници.^[5] Затим би кренула друга фаза, Apud Iudicem. Случај би био стављен пред судије, који су били нормални римски грађани у непарном броју. Није било потребно искуство, јер су применљива правила већ била изабрана. Они би само морали да пресуде о случају.^[6]

Прекласично римско право (264–27. п. н. е.)

Најважнија промена у овом периоду била је промена са свештеника на претора као шефа правосудног система. Претор би такође доносио едикт у коме би прогласио нове законе или принципе за годину у којој је изабран. Овај едикт је познат и као преторијански закон.^[7][8]

Принципат (27. п. н. е. – 284)

Corpus Iuris Civilis, 1607

Принципат је први део Римског царства који је започео Августовом владавином. Овај временски период је такође познат као „класично доба римског права“. У овој ери, преторов едикт је сада био познат као edictum perpetuum, што су били сви едикти које је Хадријан сакупио у једном едикту. Такође, појавио се нови судски процес: cognitio extraordinaria (латински за „ванредни процес“).^[9][10] Ово је настало захваљујући величини царства. Овај процес је имао само једну фазу, у којој је предмет био представљен професионалном судији који је био представник цара. Жалба је била могућа непосредном претпостављеном.

Током овог периода, почели су да се појављују правни стручњаци. Учили су право и били саветници цара. Такође им је било дозвољено да дају правне савете у име цара.^[11]

Доминат (284–565 AD)

Ово доба је такође познато као „посткласично доба римског права“. Најважнији правни догађај током ове ере била је Јустинијанова кодификација: Corpus Iuris Civilis.^[12] Ово је садржало сав римски закон.

Средњи век

Током касног средњег века образовање је почело да расте. Првобитно образовање било је ограничено на манастире и опатије, али се проширило на катедрале и школе у градовима у 11. веку, стварајући на крају универзитете.^[13] Универзитети су имали пет факултета: уметнички, медицински, теолошки, канонско право и Ius Civile, или грађанско право. Канонско право или црквено право су закони које је створио папа, поглавар римокатоличке цркве. Последњи облик се називао и световно право, или римско право. Углавном се заснивало на Corpus Iuris Civilis, који је поново откривен 1070. Римско право се углавном користило за „световне“ послове, док је канонско право коришћено за питања везана за цркву.^[14]

Види још

• Извршна власт
• Законодавна власт

Референце

1. Индепендент: „^{[мртва веза]} (датум посљедњег приступа 21. новембар 2008)
2. Lesaffer 2009, стр. 67, 68 harvnb грешка: више циљева (5×): CITEREFLesaffer2009 (help)
3. Jolowicz 1952, стр. 108
4. Crawford, M.H. 'Twelve Tables' in Simon Hornblower, Antony Spawforth, and Esther Eidinow (eds.) Oxford Classical Dictionary (4th ed.)
5. Cicero, Marcus Tullius (2011). De Oratore. Cambridge University Press. ISBN 9780521593601. OCLC 781329456.
6. Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Превод: Arriens, Jan. Cambridge, UK. стр. 69—75, 92—93. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Lesaffer 2009, стр. 85–86 harvnb грешка: више циљева (5×): CITEREFLesaffer2009 (help)
8. Schulz, Fritz (1953). History of Roman Legal Science. Oxford: Oxford University. стр. 53.
9. Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Превод: Arriens, Jan. Cambridge, England. стр. 105—106. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
10. „Roman Legal Procedure”. Encyclopaedia Britannica. 3. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
11. du Plessis, Paul J.; Ando, Clifford; Tuori, Kaius, ур. (2. 11. 2016). „The Oxford Handbook of Roman Law and Society”. Oxford Handbooks Online: 153. ISBN 9780198728689. doi:10.1093/oxfordhb/9780198728689.001.0001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
12. Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Превод: Arriens, Jan. Cambridge, UK. стр. 109—113. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. Backman 2014, стр. 232–237, 247–252
14. Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Превод: Arriens, Jan. Cambridge, UK. стр. 248—252. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Backman, C.R. (2014). Worlds of Medieval Europe. Oxford University Press. стр. 232–237, 247–252.
• Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Превод: Arriens, Jan. Cambridge, England. стр. 105—106. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Jolowicz, H.F. (1952). Historical Introduction to the Study of Roman Law. Cambridge. стр. 108.
• Cardozo, Benjamin N (1998). The Nature of the Judicial Process. New Haven: Yale University Press.
• Feinberg, Kenneth, Jack Kress, Gary McDowell, and Warren E. Burger. 1986. 1986., 3 vols.
• Frank, Jerome (1985). Law and the Modern Mind. Birmingham, AL: Legal Classics Library..
• Levi, Edward H (1949). An Introduction to Legal Reasoning. Chicago: University of Chicago Press.
• Marshall, Thurgood (2001). Thurgood Marshall: His Speeches, Writings, Arguments, Opinions and Reminiscences. Chicago: Lawrence Hill Books..
• McCloskey, Robert G., and Sanford Levinson. 2005 (4th изд.). Chicago: University of Chicago Press. 2005.
• Miller, Arthur S (1985). Politics, Democracy and the Supreme Court: Essays on the Future of Constitutional Theory. Westport, CT: Greenwood Press..
• Sandefur, Timothy (2008). „Judiciary”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 265—67. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n160.
• Tribe, Laurence (1985). God Save This Honorable Court: How the Choice of Supreme Court Justices Shapes Our History. New York: Random House..
• Zelermyer, William (1977). The Legal System in Operation.. St. Paul, MN: West Publishing.
• Farah, Paolo (август 2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. S2CID 153128973. SSRN 916768 . doi:10.54648/LEIE2006016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Barretto, Vicente (2006). Dicionário de Filosofia do Direito. Unisinos Editora. ISBN 85-7431-266-5.
• Della Rocca, Fernando (1959). Manual of Canon Law. The Bruce Publishing Company.
• Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 0-19-876575-4.
• Kadri, Sadakat (2005). The Trial: A History from Socrates to O.J. Simpson. HarperCollins. ISBN 0-00-711121-5.
• Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. ISBN 978-0-521-68185-8.
• Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 0-19-876244-5.
• Otto, Martin (2011). „Law”. European History Online. Приступљено 11. 11. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths.
• Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 0-521-64372-4.
• Kempin, Jr., Frederick G. 1963. 1963.. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall.
• The Oxford History of the Laws of England. 13 Vols. Oxford University Press, 2003–. (Six volumes to date: Vol. I (Canon Law and Ecclesiastical Jurisdiction from 597 to the 1640s), vol. II (871–1216), vol. VI (1483–1558), vols. XI–XIII (1820–1914))
• Stanley N. Katz, ур. (2009). The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513405-6. doi:10.1093/acref/9780195134056.001.0001.)
• Potz, Richard: Islam and Islamic Law in European Legal History, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: November 28, 2011.
• Berger, Adolf (2002). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. Philadelphia: The Lawbook Exchange. ISBN 1-58477-142-9.
• Bablitz, Leanne E. 2007. Actors and Audience in the Roman Courtroom. London: Routledge.
• Bauman, Richard A. 1989. Lawyers and Politics in the Early Roman Empire. Munich: Beck.
• Borkowski, Andrew, and Paul Du Plessis. 2005. A Textbook on Roman Law. Oxford: Oxford University Press.
• Buckland, William Warwick. 1963. A Textbook of Roman Law from Augustus to Justinian. Revised by P. G. Stein. 3d edition. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
• Daube, David. 1969. Roman Law: Linguistic, Social and Philosophical Aspects. Edinburgh: Edinburgh University Press.
• De Ligt, Luuk (2007). „Roman Law and the Roman Economy: Three Case Studies.”. Latomus. 66 (1): 10—25..
• du Plessis, Paul. 2006. "Janus in the Roman Law of Urban Lease." Historia 55.1: 48–63.
• Gardner, Jane F. 1986. Women in Roman Law and Society. London: Croom Helm.
• Gardner, Jane F. 1998. Family and Familia in Roman Law and Life. Clarendon Press..
• Harries, Jill. 1999. Law and Empire in Late Antiquity. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
• Nicholas, Barry. (1962). An Introduction to Roman Law. Oxford: Clarendon Press..
• Nicholas, Barry, and Peter Birks, eds. 1989. New Perspectives in the Roman Law of Property. Oxford: Oxford University Press.
• Powell, Jonathan, and Jeremy Paterson, eds. 2004. Cicero the Advocate. Oxford: Oxford University Press.
• Rives, James B (2003). „Magic in Roman Law: The Reconstruction of a Crime.”. Classical Antiquity. 22 (2): 313—39..
• Schulz, Fritz. 1946. History of Roman Legal Science. Oxford: Clarendon Press.
• Stein, Peter. 1999. Roman Law in European History. New York: Cambridge University Press.
• Tellegen-Couperus, Olga E. 1993. A Short History of Roman Law. London: Routledge.
• Wenger, Leopold. 1953. Die Quellen des römischen Rechts. Vienna: Österreichische Akademie der Wissenschaften.
• Heather, Peter; Moncur, David (јануар 2001). Politics, Philosophy, and Empire in the Fourth Century. Liverpool: Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-106-6. doi:10.3828/978-0-85323-106-6.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ostrogorski, Georgije (c. 1960). The Byzantine emperor and the hierarchical world order. Bobbs-Merrill. OCLC 703663516.
• „The Justinian Code and Its Influence - Global Connections”. Архивирано из оригинала 2018-04-04. г. Приступљено 2017-10-20.
• Cameron, Averil (2009). The Byzantines (на језику: грчки). Превод: Giorgos Tzimas. Athens: Editions Psychogios. ISBN 978-960-453-529-3.
• Chitwood, Zachary (2017). Byzantine Legal Culture and the Roman Legal Tradition, 867–1056. Cambridge: Cambridge University Press.
• Fögen, Marie Theres (1994). „Legislation in Byzantium: A Political and a Bureaucratic Technique”. Ур.: Laiou, Angeliki E. Law and Society in Byzantium. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-222-6.
• Humphreys, M. T. G. 2015. Oxford: Oxford University Press. 2015.
• Jokisch, Benjamin (2007). Islamic Imperial Law: Harun-Al-Rashid's Codification Project. Walter de Gruyter GmbH. ISBN 9783110924343.
• Morris, Rosemary (1992). „Dispute Settlement in the Byzantine Provinces in the Tenth Century”. Ур.: Davies, Wendy; Fouracre, Paul. The Settlement of Disputes in Early Medieval Europe. Cambridge University Press. ISBN 0-521-42895-5.
• Mousourakis, George (2003). The Historical and Institutional Context of Roman Law. Ashgate Publishing. ISBN 0-7546-2108-1.
• Stolte, Bernard (2018). “Byzantine Law: The Law of the New Rome”, in The Oxford Handbook of European Legal History. Oxford: Oxford University Press. стр. 229—248., eds. Heikki Pihlajamäki, Markus D. Dubber, & Mark Godfrey.
• Troianos, Spyros (2012). „Byzantine Canon Law to 1100”. Ур.: Wilfried Hartmann; Kenneth Pennington. The History of Byzantine and Eastern Canon Law to 1500. Washington, DC: The Catholic University of America Press. стр. 115—169. ISBN 9780813216799.
• Troianos, Spyros (2012). „Byzantine Canon Law from the Twelfth to the Fifteenth Centuries”. Ур.: Wilfried Hartmann; Kenneth Pennington. The History of Byzantine and Eastern Canon Law to 1500. Washington, DC: The Catholic University of America Press. стр. 170—213. ISBN 9780813216799.
• Wagschal, David (2015). Law and Legality in the Greek East: The Byzantine Canonical Tradition, 381–883. Oxford: Oxford University Press..
• The Codex of Justinian: A New Annotated Translation, with Parallel Latin and Greek Text. Превод: Fred H. Blume. Edited by Bruce W. Frier. Cambridge: Cambridge University Press. 2016.. Annotated and. .
• The Digest of Justinian. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 1998., revised edn. Edited by Alan Watson. 2 vols. .
• The Novels of Justinian: A Complete Annotated English Translation. Превод: David Miller. Edited by Peter Sarris. Cambridge: Cambridge University Press. 2018..
• The Syro-Roman Lawbook: The Syriac text of the recently discovered manuscripts accompanied by a facsimile edition and furnished with an introduction and translation. Edited and translated by Arthur Võõbus. 2 vols. Stockholm: ETSE, 1982–3.
• Ecloga: das Gesetzbuch Leons III. und Konstantinos’ V. Edited and translated by Ludwig Burgmann. Frankfurt: Löwenklau-Gesellschaft, 1983.
• The Rhodian Sea-Law. Превод: Walter Ashburner. Oxford: Clarendon Press. 1909.. Edited and. ; reprint: Aalen: Scientia Verlag, 1976.
• Eisagoge = La «Introducción al derecho (Eisagoge)» del patriarca Focio. Edited and translated by Juan Signes Codoñer & Francisco Javier Andrés Santos. Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Científicas, 2007.
• Basilika = Basilicorum libri LX. Edited by H.J. Scheltema and N. van der Wal. 17 vols. Groningen: J.B. Wolters, 1953–88.
• Nomos Stratiotikos = Le leggi penali militari dell’impero bizantino nell’alto Medioevo. Edited and translated by Pietro Verri. Rome: Scuola ufficiali carabinieri, 1978.

Спољашње везе

• Some legal history materials
• The Schoyen Collection
• The Roman Law Library by Yves Lassard and Alexandr Koptev.