Постмодернизам је интелектуални став или начин дискурса ког карактерише сумња у употребу разума и логике; скептицизам према ономе што сматра „великим наративима“ модернизма; одбацивање извесности знања и стабилности значења; и осетљивост за улогу идеологије у одржавању политичке моћи. Тврдње о објективности се одбацују као наивни реализам, уз привлачење пажње на условну природу знања. Постмодерни поглед карактерише самореференцијалност, епистемолошки релативизам, морални релативизам, плурализам, иронија, непоштовање и еклектицизам; он одбацује „универзалну валидност“ бинарних опозиција, стабилног идентитета, хијерархије и категоризације.
Постмодернизам се развио средином двадесетог века као одбацивање модернизма и примећен је у многим дисциплинама. Постмодернизам је повезан са критичком теоријом и теоријама деконструкције и постструктурализма.
Различити аутори су критиковали постмодернизам да промовише опскурантизам услед напуштања просветитељског рационализма и научне строгости, као и да ништа не додаје аналитичком или емпиријском знању.
Термин постмодернизам је први пут ушао у употребу 1870-их година. Тада је између осталог Џон Воткинс Чапман говорио о постмодерном стилу сликања.[1] Године 1917. Рудолф Панвиц је користио термин да би описао филозофски оријентисану културу.[2] 1920-их година почиње да се користи за нове правце у уметности и музици, а касније и у архитектури.
Воде се расправе о томе како овај појам треба употребљавати као и о његовом значењу. Ипак, може се рећи да постмодернизам генерално има следеће карактеристике:
Реакција је на тежњу за напретком, објективношћу и разумношћу која се јавља у модернизму
Прихвата тезу да светом доминирају мас медији којима недостаје оригиналност, што изазива сатиричан начин изражавања
Постмодерна филозофија се између осталог бави критичком теоријом и деконструктивизмом. Скептична је кад су у питању једноставне бинарне супротности, које су, претпоставља се, доминирале Западнуметафизику и хуманизам, као што су очекивања по којима треба јасно изоловати сазнање од игноранције, друштвени напредак од назадовања, доминацију од потчињења, или презенцију од аусенције.[3] Стварање плуралистичке средине често долази до настанка парадокса спојених са неколико погледа на дату проблематику и при томе се улаже труд да се реше ови тешко решиви парадокси.
Неки критичари сматрају постмодерни скептицизам врло сличном релативизму и нихилизму.
Постмодерна књижевност по правилу означава литературу која је условљена са доби у којој живимо, односно објашњава извесне тенденције у књижевности после Другог светског рата. У то доба слаби хришћанска традиција, мења се животни стил који тежи ка плурализму мисли и тиме се долази до филозофских мисли постмодерне. Епоха постмодерне литературе почела је 1950-их година, са делом „Лолита“ Владимира Набокова (1955). Неки сматрају да је почетак постмодернизма означило дело „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета (1953).
Постмодерна литература је наставак експериментијализма и отворености уметничког дела, али и реакција на идеје о просветитељству, које су присутне у модерној литератури. Постмодерна литература, као и постмодернизам уопште, није лако дефинисати. Пуно је различитих ставова у вези са тачним карактеристикама и значаја постмодерне литературе. Док модерна литература генерално трага за смислом у хаотичном свету, постмодерни писци од тога одустају, често на шаљив начин,[4] и књижевна дела постају пародије на то трагање. За разлику од модерне, постмодерна литература поштује проблематичне особености индивидуе. Одлика постмодерне литературе јесте стилски плурализам, који често завршава у микстури детаља из различитих периода.
Нека постмодерна дела комбинују постмодерни књижевни стил са елементима постмодерне филозофије, на пример „Њујоршка трилогија“ Пола Остера (1985–1986).
Постмодерна уметност труди се да понуди алтернативу модерној уметности и труди се да понуди дела која нису усмерена културној елити. Не значи да су дела разумљивија за ширу публику иако се то уметници труде да постигну.
Израз постмодерна архитектура први је употребио архитекта Јосеф Хунднут у наслову свога чланка „Постмодерна кућа“. Термин је касније популаризовао и дефинисао Чарлс Џенкс у свом делу „Језик постмодерне архитектуре“, које је објављено 1970-их година[8].
Основна тежња у архитектури је превазилажење елитности у архитектури, пренети је у сферу разумљиву за лаике и критиковање пуристичких идеала модернистичке архитектуре[9].
Постмодернизам се у архитектури нарочито огледа у поновном окретању ка „детаљу, орнаменту и угледању на прошлост“ као одговор на круту једноставност међународног стила у оквиру модернистичког покрета. Претерано функционалистички и упрошћени облици и простори модернизма су замењени много богатијом естетиком: сукоб облика, обликовање ради обликовања, наглашавање боје, ново виђење и угледање на раније стилове у архитектури и богатство простора.
Постмодерна ретроспективна у архитектуру уводи симетрију, стубове, прозоре са луком, декорације и сл. Постмодерна прогресивна се труди да искористи савремене форме и сасвим другачије од класичне модерне.
The Originality of the Avant Garde and Other Modernist Myths Rosalind E. Krauss, Publisher: The MIT Press; Reprint edition (July 9, 1986), Part I, Modernist Myths, pp. 8-171
Lyotard, Jean-François (1995), "Anamnesis: Of the Visible." In: Theory, Culture and Society, Vol. 21(1), 2004.
MacIntyre, Alasdair, After Virtue: A Study in Moral Theory (University of Notre Dame Press, 1984, 2nd edn.).
Magliola, Robert. On Deconstructing Life-Worlds: Buddhism, Christianity, Culture. ISBN0-7885-0295-6. (1997; Oxford: Oxford University Press. , cloth. Atlanta: Scholars Press of American Academy of Religion. 2000. ISBN0-7885-0296-4., pbk).
Magliola, Robert, Derrida on the Mend (Lafayette: Purdue University Press, 1984; 1986; pbk. 2000, ISBN I-55753-205-2).
Manuel, Peter. "Music as Symbol, Music as Simulacrum: Pre-Modern, Modern, and Postmodern Aesthetics in Subcultural Musics," Popular Music 1/2, 1995, pp. 227–239.
McHale, Brian (1992), Constructing Postmodernism. NY & London: Routledge.
McHale, Brian (2007), "What Was Postmodernism?" electronic book review, Архивирано 18 јул 2018 на сајту
McHale, Brian (2008), "1966 Nervous Breakdown, or, When Did Postmodernism Begin?" Modern Language Quarterly 69, 3 391–413.
.jpg)
