From Wikipedia, the free encyclopedia
Постабортивни синдром или синдром након побачаја скуп је негативних психолошке ефекта и врста посттрауматског стресног поремећаја који се јављају након намерног прекида трудноће (абортуса). Он обухвата све негативне емоционалне реакције које се приписују абортусу, као што су: а) излагање или учешће у искуству абортуса, које се доживљава као трауматично и намерно уништавање нерођеног детета, б) неконтролисано негативно поновно доживљавање абортуса, ц) неуспешни покушаји да се избегну или негирају болна сећања на абортус, што доводи до смањеног реаговања д) доживљавање повезаних симптома који нису били присутни пре абортуса, укључујући осећај кривице за преживљавање.[1][2]
Према подацима Института Гутмахер из августа 2018. године, од 22 америчке државе које прикупљају информације о могућим психолошким реакцијама на абортус, осам држава наводи негативне емоционалне реакције код трудница након абортуса.[3]
Недавна литература која се бави психолошким утицајима абортуса такође наводи потребу и препоручује да се пре абортуса проучи психичко стање жена које имају предиспозицију да буду у ризику по ментално здравља након побачаја.[4]
И поред наведених података постабортивни синдром није потврђен као облик психијатријског стања и није прихваћен као дијагноза од стране
Више од половине жена које су добровољно прошле кроз поступак вештачког прекида трудноће развијају постабортивни синдром. Његови симптоми се можда неће појавити одмах, већ годинама након прекида трудноће. Његове манифестације укључују:[4]
Жена која је подвргнута абортусу постаје сувише нетолерантна према људима, агресивна, не може гледати труднице и децу без суза, или не толерише њихово присуство. У већини случајева, абортус је узрок прекида брака/односа између партнера, не само да се у сексуалним односима развија неусклађеност, већ и неповерење и агресија према партнеру посебно и према мушкарцима уопште.[5]
Да би потиснула осећај кривице, жена може “прећи” на посао, активно се ангажовати у јавним пословима или прибећи олакшицама у облику алкохола и дроге. Непрестано самотрагање у себи и оптужбе против себе чине ђену након абортуса неуравнотеженом и хистеричном особом, што утиче на њено физичко и ментално здравље жене.
Лечење овог синдрома често није потребан, али ако за тим има потребе лечење није лак задатак и састоји се не само од помоћи психолога, понекад и психијатра, већ и од обраћања бројним друштвеним заједницама па и цркви.
Контроверзу о абортусу и менталном здрављу покренуле су две различите перспективе о томе како најбоље тумачити прихваћене чињенице.
Наравно нико не пориче да абортус може имати трауматичан ефекат. Нарочито у случајевима када је дете било жељено, а из било ког разлога га тренутно нека особа не можеимати. А такође и ако се абортус врши из медицинских разлога и сл. Такође је више него вероватно да ће се особа која изврши абортус осећати кривом после процедуре и последично развити трауматску реакцију на догађај – посебно ако овај чин доживи као убиство или бар као нешто неетично. Али једноставно осећање кривице за нешто не доказује да је то неетично.[9]
Приликом тумачења података, заговорници абортуса и менталног здравља склони су да истичу ризике повезане са абортусом, док минималисти абортуса и менталног здравља истичу већ постојеће факторе ризика као примарно објашњење за корелације са негативнијим исходима. Ипак, обе стране се слажу да је
Области неслагања, које су нијансираније, обрађене су нашироко. Препреке на путу истраживања ка даљем консензуса укључују:
Заједничка основа постоји у вези са веома основном чињеницом да барем неке жене имају значајне проблеме менталног здравља који су узроковани, покренути, погоршани или компликовани њиховим искуством абортуса. У многим случајевима, ово може бити због осећаја притиска на абортус или одабира абортуса без довољно пажње на мајчинске жеље или морална уверења која могу отежати помирење нечијег избора са сопственим идентитетом.[10]
Такође постоји заједнички језик у вези са чињеницом да се фактори ризика који идентификују жене које су под већим ризиком, укључујући историју претходних менталних болести, могу користити за идентификацију жена које би могле имати користи од више саветовања пре и после абортуса. Додатна истраживања у вези са факторима ризика и индикаторима који идентификују када абортус може највероватније донети бенефите које желе жене без негативних последица, могу и треба да се спроведу кроз велике лонгитудиналне проспективне студије.[10]
Коначно, постоји заједнички језик о потреби за бољим истраживањем. Сама та чињеница је снажан аргумент за мешовите истраживачке тимове, сарадњу у дизајнирању лонгитудиналних студија доступних за анализу било ком истраживачу (без идеолошких скрининга), дељење података и бољу сарадњу у одговарању на захтеве за поновну анализу. Сви ови кораци ће помоћи да се здравственим радницима пруже тачније информације за скрининг, процену ризика и користи и за пружање боље неге и информација женама пре и после абортуса и других репродуктивних догађаја.[10]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.