Нуклеарна енергија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Нуклеарна енергија је енергија честица сачувана у језгрима атома. Језгро се састоји од протона и неутрона, који су међусобно везани јаким нуклеарним и слабим силама. Нуклеарним реакцијама долази до промене стања атомског језгра, што значи да се број или врста честица у језгру мења. Зависно од врсте нуклеарне реакције, може доћи до ослобађања нуклеарне енергије, која се може искористити за производњу електричне енергије у нуклеарним електранама. Она се ослобађа у процесима који се одвијају у звездама (фузија) те у процесима који се данас користе у нуклеарним електранама (фисија), као и у спонтаним нуклеарним реакцијама.
Нуклеарне електране производе око 6% светске енергије и 13–14% светске електричне струје,[1] а у САД, Француској и Јапану заједно дају око 50% нуклеарно генериране електричне енергије.[2]
Године 2007, Међународна агенција за атомску енергију поднела је извјештај о постојању 439 нуклеарних реактора у погону у свету,[3] које раде у 31 држави.[4] Такође, изграђено је више од 150 поморских бродова који користе нуклеарни погон.
У току је дебата о кориштењу нуклеарне енергије.[5][6][7] Заговорници, као што су Светско нуклеарна удружење () и Међународна агенција за атомску енергију, тврде да је нуклеарна енергија извор одрживе енергије која смањује емисије угљеника.[8] Противници, као што су Гринпис и (), верују да нуклеарна енергија поставља многе пријетње људима и животној средини.[9][10][11]
Нуклеарне несреће укључују чернобиљску катастрофу (1986), нуклеарну катастрофу у Фукушими (2011) и инцидент на острву Три Миље (1979).[12]Такође је било несретних случајева у подморницама с нуклеарним погоном.[13][14][12] Међутим, сигурносни протокол нуклеарне енергије је добар кад се упоређује с многим другим енергетским технологијама.[15] Истраживања у сврху пораста сигурности наставља се[16] и нуклеарна фузија би се могла користити у будућности. У погледу изгубљених живота по јединици генерисане енергије, анализе указују да нуклеарна енергија узрокује мањи број смртних случајева од других главних извора. Продукција енергије из угља, нафте, природног гаса и хидроенергије узрокује већи број смртних случајева по јединици енергије због загађења ваздуха и импакта удеса.[17][18][19][20][21] Међутим, економиски трошкови удеса при производњи нуклеарне енергије су високи, и могу да узрокују да велика подручја постану ненасељива веома дуго. Људски трошкови евакуације пострадалог становништва и губитак прихода су исто тако значајни.[22][23]
Заједно са другим обновљивим изворима енергије, нуклеарна енергија је метод производње електричне струје са ниским емисијама угљеника. Анализа литературе указује да је емисиони интензитет тоталног животног циклуса сличан са другим обновљивим изворима у погледу емисија гасова стаклене баште по јединици генерисане енергије.[24] Исход тога је да је од почетка комерцијализације нуклеарних електрана током 1970-тих, спречена емисија око 64 милијарди тона угљен-диоксидних еквивалената, гасова зелене баште, гасова који би иначе настали услед сагоревања фосилних горива у термоелектранама.[25]
Године 2012. је по подацима било 68 цивилних нуклеарних реактора у свету у изградњи у 15 земаља,[26] приближно 28 у Народној Републици Кини (),[27] с плановима да се изгради много више.[28] У САД лиценце готово пола реактора продужене на 60 година,[29] и планови за изградњу других дванаест озбиљно се разматрају.[30] У САД, два нова реактора треће генерације су у изградњи код Вогтла. Упрва америчке нуклеарне индустрије очекује пет нових реактора да уђу у употребу до 2020, сви од којих у постојећим електранама.[31] Године 2013, су четири застарела, некомпетитивна реактора затворена.[32][33]
Несрећа у нуклеарној електрани Фукушима 1 у Јапану 2011, која се догодила у реактору из 1960-тих, подстакла је преиспитивање нуклеарне безбедности и нуклеарно енергетске политике у многим земљама.[34] Немачка је одлучила да затвори све своје реакторе до 2022, а у Италији је забрањена нуклеарна енергија.[34] Након Фукушиме, Међународна агенција за енергију преполовила је своју процену додатних нуклеарних капацитета који би се изградили до 2035.[35][36]