Николај II Александрович
последњи император Русије (1894—1917) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Николај Александрович (рус. ; Царско Село, 6/18. мај 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Крунисан је 1896. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.
Николај II Александрович | |
---|---|
Датум рођења | (1868-05-18)18. мај 1868. |
Место рођења | Царско Село, Руска Империја |
Датум смрти | 17. јул 1918.(1918-07-17) (50 год.) |
Место смрти | Јекатеринбург, Руска СФСР |
Супружник | Александра Фјодоровна |
Потомство | Олга Николајевна, Татјана Николајевна, Марија Николајевна, Анастасија Николајевна, Алексеј Николајевич |
Родитељи | Александар III Александрович Марија Фјодоровна |
Династија | Романов |
император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске | |
Период | 1. новембар 1894 — 15. март 1917. |
Претходник | Александар III Александрович |
Наследник | крај империје, функција укинута |
Чин | пуковник |
Потпис | |
Био је син и наследник Александра и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.
Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.
Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.[1]
Императора Николаја II Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.
У Београду му је подигнут споменик 2014. године.[2] Преко представника је био кум на свадби краља Александра Обреновића и Драге Машин, а његов деда по оцу Александар II му је преко посредника био кум на крштењу.