![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/4/44/IslamicConquestsIroon.png/640px-IslamicConquestsIroon.png&w=640&q=50)
Муслиманско освајање Персије
списак на Викимедији / From Wikipedia, the free encyclopedia
Муслиманско освајање Персије назив је за серију похода муслимана Праведног калифата вођених од 633. до 644. године који су резултирали сломом Сасанидске Персије и припајањем њених територија Калифату. Муслиманско освајање Персије је такође познато и као арапско освајање Ирана[2] је ултиматно довело до пада Персијског Сасанидског царства 651. године и опадања распрострањености зороастријанске религије у Ирану. Арапи (Рашидунски халифат) су први пут напали сасанидску територију 633. године када је генерал Халид ибн ал Валид напао Месопотамију (данашњи Ирак), која је била политички и економски центар сасанидске државе.[3] Након освајања Месопотамије и одласка Халида ибн Велида са главнином војске на римски фронт у Левант, у персијском контранападу муслимани су изгубили освојене територије.
Муслиманско освајање Персије | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Муслиманских освајања | |||||||
![]() Праведни калифат, Сасанидско краљевство и Византијско царство | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
|
![]() | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Издигерд III† | Ебу Бекр | ||||||
Јачина | |||||||
~120.000-150.000 | ~80.000-110.000 |
Друга инвазија је покренута 636. године под командом Сад ибн Аби Вакасa, при чему је муслиманска војска под његовом командом кључном победом у бици код Кадисије довела до трајног губитка персијске власти над западним делом Сасанидског царства. Планина Загрос је тада постала природна препрека и граница између Рашидунског халифата и Сасанидског царства. Услед сталних упада Персијанаца на освојену територију, други халифа Омар је наредио инвазију Сасанидског царства 642. године, која је завршена потпуним освајањем овог царства 651. године. Брзо освајање Персије, у низу добро организованих вишеструких напада под вођством халифе Омера из Медине која је била удаљена неколико хиљада километара од ратишта у Персији, је постало његов највећи тријумф, доприносећи његовом угледу као великог војног и политичког стратега.
Ирански историчари су тражећи да одбране своје претке користили арапске изворе који показују да „супротно тврдњама неких историчара, Иранци су се заправо борили дуго и тешко против арапске инвазије”.[4] Од 651. године већина урбаних центара у иранским земљама, са изузетком каспијских покрајина и Трансоксијане, долази под доминацију арапских војски. На многим местима у Ирану организована је одбрана против окупатора, али на крају нико није био у стању да одбије арапску инвазију. Чак и након што су Арапи покорили земљу, у многим градовима подигнуте су побуне, у којима би био убијен арапски гувернер или би били нападнути војни гарнизони, али појачањима из других крајева халифата успешно су угушене све побуне и наметнута је владавина ислама. Насилно потчињавање Бухаре након многих устанака потврђује тврдње иранских историчара.
Међутим, прелазак на ислам је био само постепен. Током овог процеса многа дела насиља су почињена, зороастријски списи су спаљени и многи припадници ове религије погубљени.[5] Након што су политички освојени, Персијанци су поновно почели сами да се уздижу одржавањем персијског језика и културе. Без обзира на то, ислам је усвојен од стране многих због политичких, социокултуролошких и духовних разлога, или једноставно кроз наговарање, постајући преовладавајућа религија.[6][7]