From Wikipedia, the free encyclopedia
Мумџијски занат је један од најстаријих и најбитнијих средњовековних хигијенских заната и претеча воскарског заната, који датира од 12. века. Његова делатност заснивала се на произвоњи свећа („мумова”) од лоја, лојаница али и кувањем сапуна („кабаш“) за прање, па су понекад сапунџије биле и мумџије и обратно. Задржао се до краја 19. века када је прво откривен парафин а потом и сијалица 1874. године. Тада је мумџијски занат једним делом потпуно нестао а другим делом се преточио у воскарски занат који се задржао до данашњих дана.[1][2]
Мумџије су биле веома значајне занатлије, јер су свеће биле једини вештачки извор светлости у средњем веку и на почетку новог века. Свеће су мумџије правиле од козјег или овчег лоја јер је, због наглог развоја сточарства, био лако доступан, а восак је био скуп. Свеће су се правиле и од пчелињег воска, али су се користиле само изузетно, због његове скупоће.[3]
Мане свећа лојаница су биле те што су сагоревале брзо и што су испуштале непријатан мирис, за разлику од воска.
Мумџијски занат је био веома распрострањен у Европи, а мумџија је било и свуда по Србији. Традиција бављења овим као и другим занатима била је до Првог устанка у Србији углавном повезана са сеоским заједницама. Занатске вештине свакодневицу сеоског живота чиниле су мање тешком. Сеоске мумџије нису биле у удружењима јер они нису били конкуренти међу собом, као што је то често бивало у градским срединама. Многе „занатске“ вештине познавао је готово сваки мушки, па и женски становник Србије – од израде дрвених предмета до тога да „опанке сам себи гради“, а на неким подручјима постојале су и велике мумџијске заједнице. Већина мумџија у Србији биле су жене и домаћице.
Мумџије су биле углавном породични људи, па су своје знање и умеће преносили потомцима, тако да се неколико генерација у једној породици бавило истим занатом. Са повећањем обима посла они су узимали на обуку младиће на шегртовање. После година шегртовања и одрађеног калфенског стажа, младићи су, под одређеним условима, постајали мајстори и осамостаљивали се од газде. Ако су радњу отварали у другом месту или крају, занат у ком су стекли квалификацију за рад ширили су у географском смислу. Па су тако у 18. и спочетка 19. века мумџије биле најбројније међу београдским занатлијама.
Почетком Новог века, када је почео масовни пренос воска из Азије у Европу и узгој пчела широм Србије, аристократе и свештеници престали су да користе свеће од лоја, тако да су само у мањим градовима и селима опстале мумџије које су правиле свеће за грађанство, све до пред крај 19. века, када је хемичар Мишел Шеврул открио стеарин и парафин, који су били много бољи и лакши за употребу од лоја, а јефтинији од воска.
Порастом производње нафтиних деривата и гаса, изумом сијалице 1874. године, и експанзијом воскарско-лицедерског заната већ првих година 20. века мумџијски занат је потпуно нестао.[4]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.