Мој ујак (филм)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мој ујак (француски изговор: (француски изговор: )) је комедија француског режисера Жак Татија из 1958. године. Први Татијев филм који је објављен у боји,[2] Филм Мој ујак је освојио Оскара за најбољи филм на страном језику,[3] специјалну награду на Филмском фестивалу у Кану 1958. године[4] и награду круга филмских критичара Њујорка за најбољи филм на страном језику, који је добио више признања од било којег другог Татијевог филмског дела.
Мој ујак | |
---|---|
Изворни наслов | Mon Oncle |
Жанр | комедија |
Режија | Jacques Tati |
Сценарио | Jacques Lagrange Jean L'Hôte Jacques Tati |
Продуцент | Jacques Tati |
Главне улоге | Jacques Tati Jean-Pierre Zola Adrienne Servantie Alain Bécourt |
Музика | Franck Barcellini Alain Romans |
Директор фотографије | Jean Bourgoin |
Монтажа | Suzanne Baron |
Продуцентска кућа | Ulla Ryghe |
Дистрибутер | Gaumont (Француска) Continental Distributing (САД)[1] |
Година | 1958. |
Трајање | 120 минута (француски језик); 111 minutes (енглески језик) |
Земља | Француска Италија |
Језик | француски језик |
Буџет | FRF 250,000 (est.) |
Филм се усредсређује на друштвено незгодан, али симпатичан лик господина Хулоа и његову донкихотовску борбу са послератном француском заљубљеношћу у модерну архитектуру, механичку ефикасност и конзумеризам. Као и код већине Тати филмова, Мон Онцле је углавном визуелна комедија; боје и осветљење се користе да би се испричала прича. Дијалог у Мон Онцлеу је једва чујан и у великој мери подређен улози звучног ефекта. Звукови жестоких расправа и беспослених шала допуњују друге звуке и физичке покрете ликова, појачавајући комични ефекат. Комплексни звучни запис такође користи музику за карактеризацију окружења, укључујући живу музичку тему која представља Хулотов свет комичне неефикасности и слободе.
На свом дебију 1958. године у Француској, Мој ујак је био осуђиван од стране неких критичара због онога што су сматрали реакционарним или чак поујадистичким погледом на француско потрошачко друштво у настајању, које је у последње време прихватило нови талас индустријске модернизације и ригиднију друштвену структуру.[5] Међутим, ова критика је убрзо попустила пред огромном популарношћу филма у Француској и иностранству – чак и у Сједињеним Државама, где су дивља дискрециона потрошња и рецесија довели и деснице и левице да доводе у питање економске и друштвене вредности доба.[6][7] Филм је био још један велики успех за Татија, са укупно 4.576.928 примљених у Француској.[8]