Мешовите борилачке вештине
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мешовите борилачке вештине (енгл. ), познатије као вале тудо, слободна борба, ултиматна борба и слободна борба, је модерни борилачки спорт у којем се користе технике разних борилачких вештина.[1] У историји човечанства свака од древних цивилизација имала је једну своју вештину борења „голим рукама“, тј. без оружја (рвање, ударање итд). Највероватније је прапочетак мешовитих борилачких вештина у грчком спорту тог времена, под именом панкратион. Грци су 648. године пре нове ере, спорт панкратион увели на Олимпијске игре. Реч панкратион је комбинација две грчке речи „пан“, која значи све, и „кратос“, која значи моћ или снага. У питању је прилично добар опис самог спорта, пошто је у питању била комбинација хеленског бокса и рвања. Спорт је имао само два правила: без уједања и копања очију, мада су и ове технике биле дозвољене код Спартанаца. Мечеви су се завршавали једино ако би један од такмичара остао без свести, или ако би се предао подизањем руке. Често би ове борбе трајале сатима, а понекад су се завршавале смрћу једног, или оба такмичара. Овај спорт је постао најпопуларнији догађај на Олимпијади, и у читавој Грчкој.
Прва документована употреба термина мешовите борилачке вештине је била у прегледу догађаја , који је написао телевизијски критичар Хауард Розенберг 1993. године.[2] Термин је стекао популарност кад је , један од највећих сајтова који покривају овај спорт, поново објавио тај чланак.[3] Води се текућа дебата о томе ко је заправо сковао овај термин.[4] Током раног 20. века, разна такмичења мешовитог стила су се одвијала широм Јапана, Тајвана, и у земљама четири азијска тигра. У Бразилу је постојао спорт под именом вале тудо, у коме се борци из различитих стилова боре уз мали број или без правила. Породица Грасија је била позната по промовисању вале тудо мечева, као начина промовисања њиховог сопственог бразилског џијуџицу стила.[5]