Марлон Брандо
амерички глумац / From Wikipedia, the free encyclopedia
Марлон Брандо (енгл. ; Омаха, 3. април 1924 — Лос Анђелес, 1. јул 2004) био је амерички глумац.[5]
Марлон Брандо | |
---|---|
Пуно име | Марлон Брандо млађи |
Надимци | Мар, Бад, Мр Мамблс[1] |
Датум рођења | (1924-04-03)3. април 1924. |
Место рођења | Омаха, Небраска, САД |
Датум смрти | 1. јул 2004.(2004-07-01) (80 год.) |
Место смрти | Лос Анђелес, САД |
Узрок смрти | последице срчаних и респираторних обољења[2] |
Супружник | Ана Кашфи (1957—1959) Мовита Кастанеда (1960—1962) Тарита Терипија (1962—1972) |
Деца | 11;[3][4] укључујући и Кристијана и Шајен |
Породица | Џозелин Брандо (сестра) Д.А. Пенебејкер (рођак) |
Активни период | 1944—2004. |
Битне улоге | |
Потпис | |
Веза до -а | |
Тумачио је широк спектар различитих улога: од ликова бунтовника преко лика америчког официра заљубљеног у Јапанку у филму Сајонара, нациста у Младим лавовима, хомосексуалца у Одсјајима у златном оку, психички растројеног аристократу у Последњем тангу у Паризу и ауторитативног шефа подземља у Куму, до одбеглог америчког официра у Апокалипси данас. Са лакоћом је баратао својим великим распоном глумачких могућности, што га је учинило узором младих глумачких нараштаја и идеалним избором за тумачење било које врсте карактера.[6]
Марлон Брандо је био једна од најутицајнијих личности поп културе.[7] Својим агресивним сексепилом и изразитом мужевношћу разбио је мит о углађеном, декадентном џентлмену као идеалу мушке лепоте. Захваљујући улози сировог мачо–мушкарца у филму Трамвај звани жеља покренуо је моду белих, уских мајица кратких рукава, и наметнуо се као мушки еквивалент Мерилин Монро, највећег секс–симбола 20. века.[8][9]
Његов стил глуме био је извор инспирације за глумце као што су Џејмс Дин, Пол Њуман, Ал Пачино, Џек Николсон, Роберт Де Ниро, Дастин Хофман, Џони Деп, Роберт Дувал и Џин Хекмен.[10] Такође је био активиста, залажући се за многе циљеве, а посебно за Афроамерички покрет, што га је навело да активно учествује у Маршу на Вашингтон 1963. Умро је 2004. у 80. години, Брандо је био један од само три професионална глумца заједно Чарлијем Чаплином и Мерилин Монро, које ће амерички магазин Тајм прогласити за једног од 100 најутицајнијих ликова века 1999. Амерички филмски институт поставио је Бранда на четврто место међу највећим звездама у историји биоскопа.[11]
Био је двоструки добитник Оскара за најбољег главног глумца: први пут је награђен 1954. године за филм На доковима Њујорка, а други за улогу у филму Кум. Поред тога, номинован је за још шест Оскара. Добио је два Златна глобуса, три Награде BAFTA и Канске награде за најбољег глумца.