Магнус Добри

Магнус Олафсон, такође познат и као Магнус I Норвешки и Магнус Добри (норвешки: Magnus Olavsson; око 1024 - 25. октобар 1047) је био краљ Норвешке од 1035. године до своје смрти и краљ Данске од 1042. године до своје смрти.

Магнус Добри
Магнус Добри
Датум рођења	1024.
Место рођења	Норвешка, Норвешка
Датум смрти	27. октобар 1047.(1047-10-27) (22/23 год.)
Место смрти	Селанд, Данска
Гроб	Нидарос катедрала, данашњи Трондхајм
Потомство	Ragnhild Magnusdatter
Родитељи	Улав II Свети Алфхилда
Династија	Fairhair dynasty
Краљ Норвешке
Период	1035—1047
Претходник	Кнут Велики
Наследник	Харалд Сигурдсон
Краљ Данске
Период	1042—1047.
Претходник	Хартакнут
Наследник	Свен II Дански

Детињство и младост

Магнус је био ванбрачни син Олафа II Норвешког и његове енглеске конкубине Алфилде.^[1] Рођен је са компликацијама. Био је слаб и неспособан да дише првих неколико минута. Није се очекивало да ће преживети. Олаф није био присутан на рођењу детета. Кум му је на рођењу дао име Магнус по великом каролиншком владару Карлу Великом (Karla Magnus). Упркос свим предвиђањима, Магнус је наставио да расте и јача^[2].

Године 1028. Олаф је збачен са престола од стране данско-енглеског краља Кнута Великог. Са породицом је избегао у иностранство. Са Олафом је био и његов млади син Магнус. Избегли су на југ данашње Шведске где их је примио поглавица Сигтриг. Неколико месеци касније, шведски краљ Анунд Јакоб дао је Олафу брод којим је допловио преко Балтичког мора у Фински залив. Потом је доспео у Кијевску Русију.^[3] У Новгороду је Олаф тражио помоћ од великог кнеза Јарослава Мудрог. Јарослав је одбио да му помогне не желећи да се меша у скандинавске сукобе.

Долазак на власт

Новац Магнуса Доброг

Након неког времена, почетком 1030. године, Олаф је сазнао да је Хакон Ериксон дански вазал у Норвешкој. Окупио је људе и организовао напад на Норвешку. Магнус је остао у Русији.^[4]. Почетком 1031. године од Харалда Сигурдсона, Магнусовог стрица и каснијег краља, стигла је вест да је Олаф поражен и да је погинуо у бици код Стиклстада. У наредних неколико година Магнус је стицао образовање на руском двору. Био је обучаван и за ратника^[5] Након Кнутове смрти (1035), норвешки племићи нису прихватили његовог сина, Свена Кнутсона^[6]

Ејнар Тамбарскелфир и Калф Арнесон, норвешки племићи, дошли су у Кијевку Русију како би Магнуса довели у Норвешку и поставили га на престо. Добивши дозволу од кијевског кнеза, они су почетком 1035. године вратили Магнуса у Норвешку и прогласили га норвешким краљем.^[7]

Владавина

Измишљени састанак Магнуса и Кнута

Магнус је проглашен за краља 1035. године. Имао је свега 11 година. Свен и његова мајка напустили су Норвешку. Свен се обратио за помоћ полубрату Хартакнуту, краљу Данске, али он није желео да ратује са Магнусом. Свен је убрзо умро. Магнус је одустао од освете за убиство свог оца. Хартакнут и Магнус успоставили су границу на реци Гота. Мировним споразумом одредили су један другог за наследника. Ако један од њих умре, други ће наследити престо обе земље.^[8][9] Хартакнут је умро 1042. године у Енглеској. Магнус је постао и краљ Данске, упркос Кнутовом сестрићу Свену Естридсону који је сматрао да полаже право на круну^[10]

Једна од првих мера Магнуса Доброг било је уништење Јомсборга, седишта Јомсвикинга. Свен је побегао на исток одакле се вратио на челу вендске војске 1043. године. Магнус га је поразио у бици у близини Хедебија.^[11] Непријатељство је настављено све до склапања споразума између Свена и Магнуса. Свен је постао дански гроф и Магнусов вазал^[12]

Магнус је, попут Кнута, желео ујединити Царство Северног мора, тј. да преузме и енглеску круну. Након Хартакнутове смрти, енглески племићи за краља су одабрали сина Етелреда Неспремног, Едварда Исповедника. Магнус му је писао да намерава да нападне Енглеску. Едвардова мајка, Ема, подржавала је Магнуса.^[13] У међувремену се Магнусов стриц Харалд Сигурдсон вратио у Норвешку и испољио своје претензије на норвешку круну. Свен је и даље претио у Данској. Магнус је одлучио да стрица именује за савладара (1046)^[14]

Смрт

Свен је повећао притисак на Магнусове територије у Сканији.^[15]. Магнус је у борбама био успешнији. Међутим, 25. октобра 1047. године Магнус је изненада умро у Данској, на Селанду или Јиланду. Разлози његове смрти контрадикторни су у историјским изворима^[16]. Према неким изворима, Магнус је умро од болести, а према другим је умро у несрећи, након пада са брода којим је требало да нападне Енглеску^[17] Свен га је наследио у Данској, а Харалд у Норвешкој. Сахрањен је поред оца у Нидарос катедрали у данашњем Трондхајму^[18]

Породично стабло

16. Bjørn Farmann

8. Gudrød Bjørnsson

4. Harald Grenske

2. Улав II Свети

10. Gudbrand Kula

5. Åsta Gudbrandsdatter

1. Магнус Добри

Референце

1. Carl Frederik Bricka, Dansk Biografisk Lexikon, vol. XI [Maar - Müllner], 1897, pp. 44.
2. Morten 2011, стр. 17.
3. Morten 2011, стр. 15 & 18–20
4. Morten 2011, стр. 21–23
5. Morten 2011, стр. 25–27
6. Stenton 1971, стр. 405–06
7. Larsen 1950, стр. 110.
8. Monarkiet i Danmark - Kongerækken at The Danish Monarchy
9. Larsen 1950, стр. 113
10. Johannes C. H. L. Steenstrup, "Magnus den Gode", Dansk biografisk lexikon, online at Project Runeberg (Danish)
11. Hjalmar Hjorth Boyesen (1889). The Story of Norway, The Story of the Nations. New York: Putnam. стр. 237. OCLC 1536116.
12. Sturluson & Hollander 1964, стр. 558
13. Stenton 1971, стр. 426–27
14. Hollander (Trans.), Heimskringla. pp. 593–96.
15. Monarkiet i Danmark Архивирано на сајту (18. новембар 2009) - Kongerækken at The Danish Monarchy
16. Jones 1973, стр. 406
17. Gjerset, Knut (1915). History of the Norwegian People. 1. New York: Macmillan. стр. 279. OCLC 1674570.
18. Carl Frederik Bricka, Dansk Biografisk Lexikon, vol. XI [Maar - Müllner]. (1897). pp. 44.

Литература

• Gjerset, Knut (1915). History of the Norwegian People. 1. New York: Macmillan. стр. 279. OCLC 1674570.
• Jones, Gwyn (1973). A History of the Vikings. London: Oxford University Press. стр. 406. ISBN 978-0-19-285063-8.

• Hjalmar Hjorth Boyesen (1889). The Story of Norway, The Story of the Nations. New York: Putnam. стр. 237. OCLC 1536116.
• Larsen, Karen (1950) [1948]. A History of Norway. The American-Scandinavian Foundation, Princeton University Press. стр. 110. OCLC 257284542.
• Stenton, Frank (1971). Anglo-Saxon England. Oxford history of England 2 (3rd изд.). Oxford: Clarendon. стр. 405-06. ISBN 978-0-19-821716-9.
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века. Београд.
• Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.
• Sturluson, Snorri; Hollander, Lee M. (1964). Heimskringla. University of Texas Press. стр. 558. ISBN 978-0-292-73061-8.
• Morten, Øystein (2011). Magnus den gode. Sagakongene. Spartacus/Saga Bok. ISBN 978-82-430-0582-2.