From Wikipedia, the free encyclopedia
Луча микрокозма је поема Петра II Петровића Његоша настала у пролеће 1845, која припада епохи романтизма. Прво издање је објављено у Београду исте године.[1][2]
| Луча микрокозма | |
|---|---|
 Насловна страна оригиналног издања Луче микрокозма | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Луча микрокозма |
| Аутор | Петар II Петровић Његош |
| Земља | Црна Гора |
| Језик | српски народни језик |
| Жанр / врста дела | филозофско-религијска поема |
| Издавање | |
| Датум | 1. мај 1845 |
У овом филозофско-религијском спеву душа, вођена „искром божанственом", трага за узроцима човековог пада са неба и лепотом божанства. Песник описује космичке и рајске пределе као и Сатанину побуну против Богa која је довела до изгнанства човека на Земљу.
„Луча микрокозма“ је написана за врло кратко време 1845. Његош је 6. јула 1845. писмом обавестио Симу Милутиновића Сарајлију да му шаље „мало дјелце Лучу микрокозма мном састављену четири прве неђеље часнога и великога постa“.[3] Матија Бећковић скреће пажњу да „Луча“ није случајно писана у време поста јер „и што је пост одрицање, а причешће завет и спремност на жртву и поистовећење с Христом, и што се и пост и „Луча“ завршавају васкрсењем."[4] Милорад Медаковић, Његошев биограф и секретар, напомиње, у својој књизи o Његошу, да „дјело Луча микрокозма бјеше владици најмилије“.
„Лучи микрокозма“ је претходио низ Његошевих песама изразите духовне преокупације: „Црногорац к свемогућему Богу“ и „Заробљен Црногорац од виле“ 1834, „Ода сунцу, спјевата ноћу без мјесеца“ 1836, „Филозоф, астроном и поета“ и „Мисао“ 1844. Ипак, мисли и апстрактне слике, које су ницале у Његошевом духу у вишегодишњем трагању за бићем као крајњим узроком ствари, добиле су пун уметнички израз тек у „Лучи“.[5]
„Луча“ је хронолошки прво од три Његошева најпознатија дела. После „Луче“ написан је „Горски вијенац“ (1846, објављен 1847),[6] a потом „Лажни цар Шћепан Мали“ (1847, објављен 1851).[7]
У предговору „Лучи микрокозма“ Миодраг Павловић разматра теме и међусобне односе три Његошева велика спева:[3]
Свако дело Његошево је друкчије, свака громада ова три спева стоји у једном другачијем духовном простору. Од „Луче“ и њених биљурних небеса корачао је песник степен по степен ближе земљи. „Горски вијенац“ су висови хероике, идеализација племенског и историјског идентитета, јак доживљај лепоте заједнице којој припада. „Лажни цар“ је прочитавање историје, релативизам вредности, хероика и њена наличја.(...) Његош је написао своју теогонију у „Лучи“, своју националну хероику у „Горском вијенцу“, и иронију историјске свакодневнице, у „Лажном цару“.
„Луча" се састоји од уводне посвете Сими Милутиновићу Сарајлији и 6 певања.[1][2][3]
Посвета представља својеврсни пролог спева и садржи неке од најбитнијих песникових идеја. Перо Слијепчевић у есеју „Одраз живота у Лучи Микрокозма“ наводи да:[1]
Што је у Лучи казано кроз алегорију, казано је у Посвети непосредно. Нема у васколикој Владичиној поезији стихова које треба читати тако дословно као чисту и пуну исповест. Ту је он казао најпотпуније не само суштину свога спева, него суштину свога умовања. О томе сведочи већ и сама композиција Посвете. Мисли су распоређене методично као у каквој дисертацији.
У првом певању Његош позива искру божанствену да му открије разлог духовног пада човека и однесе га у небеска поља. У другом певању песникова душа вођена анђелом путује космосом, после чега улази у рајски врт и ту посматра рајске лепоте. Потом је анђео води до извора, чија вода души открива узрок пада из раја. Остатак спева је претежно посвећен догађајима, који описују страшну судбу твога [човекова] паденија.
У трећем певању Бог и арханђели воде разговор o бесконачности простора. У истом певању Бог саопштава да Сатана намерава да се побуни, a Сатана убеђује Адамa да пређе на његову страну. У четвртом певању, архангели Михаило и Гаврило долазе код Сатане и позивају га на покајање. Његош даје прилику Сатани да изнесе своје виђење и разлоге за побуну против Бога. Одговор архангела Гаврила Сатани бива прекинут криковима Сатаниних присталица и архангели Михаило и Гаврило напуштају скуп.
Пето певање приказује бој између Сатаниних и божијих присталица. Адам у почетку учествује на страни Сатане, али се онда покаје и призна име свемогућег. Сатана бива побеђен и, заједно са својом војском, отеран у пакао. У шестом певању приказана је судбина Адамова, односно човекова. Човек бива изгнан на Земљу, близу пакла, стављен у окове блатне тјелесине, чиме губи статус чистог духа. Сам крај спева одише светлошћу и надом: Његош уздиже обожавање сунца и светлости као највиши облик прехришћанске религије, а потом говори о доласку и васкрсењу Христа.[1][3]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
