вучно железничко возило намењено вучи композиције кола и вагона по колосеку From Wikipedia, the free encyclopedia
Локомотива је вучно железничко возило намењено вучи композиције кола и вагона по колосеку и нема место за смештај путника.
Локомотиве одн. железничка вучна возила можемо поделити на више начина према:
Према врсти погона локомотиве можемо поделити на: парне, дизелске, електричне и турбинске.
Према експлоатацијској намени локомотиве можемо поделити на:
Према досегу опслуживања локомотиве можемо поделити на: локалне, приградске и међуградске. Разликују се у максималним брзинама и конструкцији, тако да су локалне и приградске локомотиве у правилу лакше и спорије од међуградских локомотива.
Према ширини колосека локомотиве можемо поделити на локомотиве за широки колосек (1668 , 1524 ), нормални колосек (1435 ), и уски колосек (1000 , 760 , 600 ).
Према врсти пруге локомотиве можемо поделити на локомотиве за:
Осим ових подела разликујемо још и:
Дизел-електрична локомотива добија снагу од дизел-мотора, a пренос снаге на погонске осовине врши се електричним путем. Дизел-мотор покреће електрични генератор који напаја струјом електромоторе, a ови покрећу погонске осовине.
Парна локомотива је локомотива чији је примарни извор енергије парна машина. Најчешћи облик парне локомотиве такође садржи котао за производњу паре коју користи мотор. Вода у котлу се загрева сагоревањем запаљивог материјала – обично угља, дрвета или уља – да би се произвела пара. Пара покреће клипове који су повезани са главним точковима локомотиве, познатим као „погонски точкови”. Залихе горива и воде се носе са локомотивом, било на самој локомотиви, у бункерима и резервоарима, (овај аранжман је познат као „цистерна локомотиве“) или се вуче иза локомотиве, на тендерима, (овај аранжман је познат као „тендер локомотива“).
Прву радну железничку парну локомотиву направио је Ричард Тревитик 1802. године. Конструисана је за железару Коалбрукдејл у Шропширу у Енглеској, иако није сачуван ниједан запис о њеном раду.[1] Дана 21. фебруара 1804. године, одиграло се прво забележено путовање железничком на пару док је још једна Тревитикова локомотива вукла воз из железаре Пенидарен, у Мертир Тидфилу, до Аберцинона у Јужном Велсу.[2][3] У пратњи Ендруа Вивијана, она је оперисала је са мешовитим успехом.[4] Дизајн је укључио низ важних иновација укључујући употребу паре под високим притиском која је смањила тежину мотора и повећала његову ефикасност.
Године 1812, двоцилиндрична локомотива са зупчаницима Метјуа Мареја Саламанка први пут је саобраћала на Мидлтон железничкој прузи;[5] ово се генерално сматра првом комерцијално успешном локомотивом.[6][7] Још једна добро позната рана локомотива била је Пафинг Били, коју је 1813–14 изградио инжењер Вилијам Хедли за Вајлам Колиера у близини Њукасла на Тајну. Ова локомотива је најстарија сачувана и налази се на статичкој изложби у Музеју науке у Лондону. Џорџ Стивенсон је изградио Локомоцију бр. 1 за железницу Стоктон & Дарлингтон на североистоку Енглеске, која је била прва јавна парна железница на свету. Године 1829, његов син Роберт је саградио такозвану Ракету у Њукаслу на Тајну. Ракета је учествовала у Тркама локомотива у Рејнхилу и победила. Овај успех је довео до тога да се компанија појави као еминентни рани произвођач парних локомотива које се користе на железници у Великој Британији, САД и великом делу Европе.[8] Железничка пруга Ливерпул и Манчестер, коју је изградио Стивенсон, отворена је годину дана касније користећи искључиво парни погон за путничке и теретне возове.
Парна локомотива је остала далеко најчешћи тип локомотива све до након Другог светског рата.[9] Парне локомотиве су мање ефикасне од савремених дизел и електричних локомотива и потребна је знатно већа радна снага за њихово управљање и сервис.[10] Подаци Британске железнице су показали да су трошкови посаде и горива за парну локомотиву били око два и по пута већи од трошкова подршке еквивалентној дизел локомотиви, а дневна километража коју су могли да пређу била је мања. Између 1950. и 1970. године, већина парних локомотива је повучена из комерцијалне употребе и замењена електричним и дизел-електричним локомотивама.[11][12] Док је Северна Америка прешла са паре током 1950-их, а континентална Европа до 1970-их, у другим деловима света, транзиција се догодила касније. Пара је била позната технологија која је користила широко доступна горива и у економијама са ниским платама није преживљавала знатан диспаритет трошкова. Она је наставила да се користи у многим земљама све до краја 20. века. Крајем 20. века, скоро једине локомотиве на парни погон које су остале у редовној употреби широм света биле је на историјским железницама.
Најчешћи тип бензинских локомотива су бензинско-механичке локомотиве, које користе механички пренос у облику мењача (понекад у комбинацији са ланчаним погонима) да испоруче излазну снагу мотора на погонске точкове, на исти начин као и аутомобил. Другу бензинско-механичку локомотиву направио је Ф.К. Блејк из Кјуа у јануару 1903. за Главни одбор за канализацију Ричмонда.[13][14][15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
