Лингвистика
научно изучавање језика / From Wikipedia, the free encyclopedia
Лингвистика (у буквалном значењу језикословље) је научна[1] студија језика,[2] и обухвата анализу језичке форме, језичког значења, и језика у контексту.[3]
Лингвисти традиционално анализирају људски језик путем проучавања узајамног дејства гласова и значења.[4] Фонетика је изучавање говора и неговорних звукова, и бави се њиховим акустичким и артикулацијским својствима. Изучавање значења језика, с друге стране, бави се начином на који језици кодирају релације између ентитета, својстава, и других аспеката света да пренесу, обраде, и доделе значење, као и да рукују и разрешавају двосмислености.[5] Док се семантичке студије типично баве истинским околностима, прагматика разматра како ситуациони контекст утиче на формирање значења.[6]
Граматика је систем правила која се користе при продукцији и употреби исказа у датом језику. Та правила важе за звук, као и значење, и обухватају вишекомпонентне подскупове правила, као што су она везана за фонологију (организацију фонетичког система звукова), морфологију (формирање и састављање речи), и синтаксу (формирање и састављање фраза и реченица).[7] Модерне теорије које се баве принципима граматике су углавном базиране на Чомскомјевом оквиру генеративне граматике.[8]
Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе:
- Синхронијска и дијахронијска — Синхронија се бави искључиво једновременим приказом језика; дијахронија се бави историјом језика и група језика и какве су се структуралне промене догодиле.
- Теоријска и примењена — Теоријска лингвистика се бави стварањем теоријских модела за опис појединачних језика, као и теоријама о језичким универзалијама. Примењена лингвистика се бави обрадом конкретног језичког материјала.
- Контекстуална и независна — Контекстуална лингвистика је концентрисана на то како се језик понаша у свету: његова друштвена функција, али такође и како је прихваћен, створен и перципиран.
Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива „теоријском лингвистиком“.
Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.