род торбара из породице кенгура и валабија From Wikipedia, the free encyclopedia
Кенгур (лат. ) је род торбара из породице кенгура и валабија (). У општој употреби, назив се користи да се опишу највеће врсте из ове породице: црвени, антилопски и источни и западни сиви кенгур из рода . Породица такође укључује и мање врсте, као што су валабији и кенгури пењачи (живе на дрвећу), укупно око 63 врста ових торбара. Кенгури су ендемски род јер живе само у Аустралији, док мањи макроподи живе у Аустралији и Новој Гвинеји. Аустралијска влада процењује да је на обрадивим површинама Аустралије 2011. године живело 34,3 милиона кенгура, у поређењу са 25,1 милиона годину дана раније.[1]
Кенгур | |
---|---|
Женка источног сивог кенгура са бебом | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Mammalia |
Инфракласа: | Marsupialia |
Ред: | Diprotodontia |
Породица: | Macropodidae |
Потпородица: | Macropodinae |
Род: | Macropus , 1790 |
Врсте | |
| |
Кенгур је симбол Аустралије; лик кенгура се налази на грбу Аустралије,[2][3] на појединим новчаницама[4][5] и користи се од стране многих аустралијских организација, као што је Квантас,[6] и као обележје Краљевског аустралијског ваздухопловства.[7] Кенгур је важан и за аустралијску културу и за национални имиџ, и консеквентно постоје бројне референце о популарној култури.
Дивљи кенгури се лове због меса, трговине кожом и ради заштите испаше.[8] Иако контроверзно, сматра се да месо кенгура нуди здравствене повољности у исхрани људи у поређењу са традиционалним месом због ниског нивоа масти.[9]
Реч кенгур води порекло од аустралијског абориџинског језика од речи , односећи се на сивог кенгура.[10][11] Назив први пут спомиње 4. августа 1770. године на обалама реке Ендевур (на месту данашњег Куктауна где се насукала барка Ендевур) капетан Џејмс Кук као реч „кангоороо“ или „кангуру“.[12][13]
Према неким изворима, Џејмса Кука је занимало име ових, тада, непознатих животиња. Када је поставио питање Абориџинима на енглеском језику за њихово име, они су одговорили на свом - „Кенгуру“, што у ствари значи „Не разумемо“. Капетан је одговор прихватио као име животиње и свету приказао непознату животињску врсту.[14]
Уврежено је мишљење да је Џејмс Кук први Европљанин који је видео кенгуре. То међутим, није тачно. Још 1629. године холандски капетан брода Батавија Франциско Пелсаерт () је забележио свој сусрет са овим необичним животињама. Крајем 17. века, један други капетан, Вилијам Дампиер () у свом бродском дневнику описује кенгуре и још додаје да им је месо врло укусно. 1770. године је Кукова експедиција ухватила неколико примерака, а биолог Јосеф Банкс их подробније описао. Прва два примерка у Европу су стигла 1773. године и то директно у енглеску краљевску палату. А коју годину касније становници Лондона су за папрену суму могли да их виде и уживо.
Кенгури имају малу главу, дугачке, велике и јаке задње ноге прилагођене за скакање као и дугачак мишићав реп који им служи да одрже равнотежу. Њихов реп може издржати чак до 90 кг. Као и сви остали торбари, и кенгури имају торбу која се зове марсупијум у којој носе младунчад после порођаја.
Кенгури су једине веће животиње које примењују скакање као облик кретања. Уобичајена брзина скакутања црвеног кенгура износи око 20–25 , али може да убрза и до 70 на краћим раздаљинама, док на дужим успева да одржи брзину до 40 . Због својих дугачких ногу, кенгур не може да хода нормално.
Просечни животни век кенгура износи 4-6 година, док је забележен рекорд од 23 године.[15]
Кенгури су крупни биљоједи, хране се травом и корењем тако што је преживају. Многе врсте су ноћне животиње, обично проводећи дане излежавајући се, док ноћу и ујутру су у потрази за храном, крећући се у гомили.
Кенгури пасу траву и због те особине су им се развили специфични зуби. Секутићима приносе устима траву близу земље, док је кутњацима секу и мељу. Због тога што две стране доње вилице на којој се секутићи налазе одвојени нису спојене, кенгури имају широк ујед.
Различите врсте кенгура једу различиту врсту хране. Црвени кенгури више воле сувљу траву од сочније јер је сочнија трава тешка. Сиви кенгури се опредељују за свежије, сочније изданке траве јер су шумске животиње, супротно црвеним, који настањују пустиње.
Током сушне сезоне, сви кенгури задржавају остатке хране у њиховом дигестивном систему дужи период времена да би упили и последње остатке влаге. Међутим, сиви кенгури су склонији дехидратацији, јер немају превелику потребу да одрже воду њиховом шумском станишту.
Кенгури имају мало природних непријатеља. Доласком људи у Аустралију пре најмање 50.000 година и са њима доласком пса динга пре 5.000 година, кенгури су морали да се адаптирају. Орлови са клинастим репом и остале грабљивице се често хране кенгуровом лешином. Варани и остали гуштери месождери такође представљају претњу мањим врстама кенгура.
Једну групу кенгура сачињава десет или више мужјака и женки. Доминација мужјака се заснива на основу његове величине и старости. Сезона парења почиње у различито време код различитих врста кенгура. Женке црвеног кенгура су спремне за парење у свако доба; сиви кенгури се паре и рађају младе између октобра и марта (летњи период јужне хемисфере); док антилопски кенгури су спремни за парење у јесен, у марту и априлу.
У току удварања, женке често одбијају ситније мужјаке. Удварање укључује „испитивање“ мужјака клоаке женки. Тада оне почну да мокре, док је мужјак мирише док се не задовољи када долази до самог парења. Сексуално узбуђен мужјак прати женку која му узвраћа тако што подиже свој реп. Чешкање репова може бити саставни део предигре. Савијени реп једне или обе јединке показује да су оне спремне за парење.
Као и сви торбари, и кенгури се рађају током веома раног ступња развоја - после трудноће која траје од 31-36 дана. Када се роди, младунче је тешко свега 12 грама и дугачко 25 . Тада су само предњи удови нешто развијенији да би му омогућили да се успуже до торбе и закачи за мајчину брадавицу. Младунчад ће обично остати у торби у наредних девет месеци (180-320 дана код источног сивог кенгура) пре него што ће почети да повремено излази из ње. Мајка ће га хранити док не напуни 18 месеци.
Женка кенгура је обично трудна у непрекидности, осим на дан када рађа младо. Она има способност да замрзне развој ембриона док претходно младунче не буде довољно старо да напусти торбу. Ова појава се назива ембрионална дијапауза, и дешава се у околностима када је предео где живе кенгури сув и када су извори хране минимални. Мајка додатно може да продукује две различите врсте млека истовремено за новорођенче и за оно старије, које је још у торби.
Род Macropus укључује следеће живуће и изумрле врсте.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.