![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/9/93/Camillo_Benso_di_Cavour_1864_by_Francesco_Hayez_041.jpg/640px-Camillo_Benso_di_Cavour_1864_by_Francesco_Hayez_041.jpg&w=640&q=50)
Камило Бенсо ди Кавур
From Wikipedia, the free encyclopedia
Гроф Камило Бенсо ди Кавур (итал. , односно Камило Паоло Филипо Ђулио Бенсо, гроф од Кавура, Челаренђа и Изолабеле итал. ; Торино, 10. октобар 1810 — Торино, 6. јун 1861) је био италијански политичар и државник.[1][2][3]
Камило Бенсо ди Кавур | |
---|---|
![]() Камило Бенсо ди Кавур | |
Датум рођења | (1810-10-10)10. октобар 1810. |
Место рођења | Торино, Француско царство |
Датум смрти | 6. јун 1861.(1861-06-06) (50 год.) |
Место смрти | Торино, Краљевина Италија |
Универзитет | Краљевска академија у Торину |
Политичка странка | Италијанска либерална партија |
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/83/Kamilo_Kavur.jpg/640px-Kamilo_Kavur.jpg)
Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831. године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто" (препород), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као представник умерено либералне аритократско-буржоаске комбинације супротставља се реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добија Ломбардију. Године 1861. доживео је тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.[4]
Енглески историчар Денис Мак Смит је изјавио да је Кавур био најуспешнији парламентарац у историји Италије, али да није био нарочито демократски настројен. Кавур је често био диктаторског настројства, игнорисао је своје министарске колеге и парламент и мешао се у парламентарне изборе. Такође је практиковао трасформизам и друге политике које су пренете у Италију после Ризорђимента.[5][6]