Иџтихад
From Wikipedia, the free encyclopedia
Иџтихад (арапски: اجتهاد - физички или ментални напор, уложен у одређену делатност) је исламски правни израз[1] који се односи на независно расуђивање[2] или темељно залагање правника у проналажењу решења за правна питања.[1] Супротставља се таклиду – имитацији и усаглашеношћу са правним преседаном.[3] Према класичној сунитској теорији, иџтихад захтева познавање стручних термина на арапском језику, теологију, откривене текстове и принципе јуриспруденције[2] и не користи се тамо где су аутентични и ауторитативни текстови, као што су Кур'ан и Хадис. Иџтихад се сматра недвосмисленим у погледу питања или тамо где постоји научни консензус (иџма). [1]Иџтихад се сматра верском дужношћу за оне који су квалификовани за његово вршење.[2] Исламски теолог који је квалификован за извођење иџтихада назива се муџтехидом.[1]
Почетком XX века, развој сунитске јуриспруденције подстакао је водеће сунитске правнике да изјаве да су адресирана главна правна питања и да је опсег иџтихада постепено ограничен. [1] У модерној ери ово је међу западним научницима и лаичкој муслиманској јавности створило перцепцију да су такозвана „врата иџтихада“ затворена на почетку класичне ере.[1] Иако су недавне стипендије оповргле овај појам, обим и механизми законских промена у пост-формативном периоду и даље су предмет расправе.[4]
Почевши од XVIII века, неки муслимански реформатори почели су да позивају на напуштање таклида и потенцирали су иџтихад, што су видели као повратак исламском пореклу. Јавне расправе у муслиманском свету око иџтихада трају и данас. Заговарање иџтихада посебно је повезано са исламским модернистима и пуристичким селефијским мислиоцима. Међу савременим муслиманима на Западу појавиле су се нове визије иџтихада које истичу суштинске моралне вредности у односу на традиционалну правну методологију. [1]
Шиитски правници нису користили термин иџтихад до XII века, али су од раног периода користили рационалан начин правног расуђивања и његов опсег није био сужен као у сунитској традицији, са изузетком правне праксе Зајдија. [1]