From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја интерсексуалне хирургије настала је кроз вишевековни процес преплитања и развоја бројних медицинских специјалности: педијатријске хирургије, педијатријске урологије и педијатријске ендокринологије, у све веће и рафинираније разумевање сексуалне диференцијације, које је пратио и развој политичких заговарачких група уједињених људском квалификованом анализом, а у последњим деценијама чак и сумњом у погледу ефикасности и контроверзи када и да ли треба извршити неке процедуре.
Транссексуализам, односно родна дисфорија, означава стање у којој особа осећа несклад између родног идентитета и свог биолошког пола уз стално присутну потребу да та два аспекта усклади. Хируршки третман интерсексуалне хирургије представља завршни корак у овој транзицији којом трансродне особе теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом.
Прије медикализације ове вретс хирургије, закони су прављени тако да се односе само на сексуални однос мушкарца, жене или хермафродита, са законским правима како мушких тако или женски особа, у зависности од полних карактеристика које су биле најдоминантније.[1] Темељи класичног права, на основу података Institutes of the Lawes of England, кроз историју хермафродити су описиване као особе која су се могла родити „било као мушко или женско, према доминантној сексуалној особини”.[2][3]Појединачни случајеви описани су у неким случајевима, спорадично током векова.
Савремене идеје о медикализацији интерсексуалних и урођених дефеката могу се пратити у делима француског анатома Isidore Geoffroy Saint-Hilaire (1805—1861), који је био пионир тератологији.
С обзиром да су хирурзи током 1920-их покушали да „поправе” стање почели су све више да се баве интерсексуалном хирургијом. Успех је често био делимичан, а операција је често била повезана са мањим или великим, прелазним или трајним компликацијама.
Технике у свим областима хирургије, у задњим деценијама, често се ревидирају у потрази за већим стопама успеха и смањеним стопама компликација. Неки хирурзи, свесни непосредних ограничења и ризика од операције, осећају да значајне стопе несавршених исхода нису скандал (нарочито за теже и угрожене случајеве). Уместо тога, они негативни исходи виде као изазов који треба превазићи побољшањем технике.[4]
Реконструкција гениталија која је развијена у оквиру дугогодишње историје, последњих деценија, скоро сваки аспект ове перспективе, доведен је у питање, са растућом забринутошћу у погледу импликација људских права медицинском интервенцијом.
Родна дисфорија је комплексно и слабо разумљиво стање, како међу општом популацијом, такао и међу медицинским особљем. До сада је термин родне дисфорије претрпео неколико модификација, као и различите интерпретације појмова које означава.
Транссексуализам, као појам који се први пут појавио у модерној медицини 1923. године, означава особе које се не осећају угодно у свом родном положају, те се облачењем у одећу особе супротног пола, осећају као потпуно своје.[5]
Данас, транссексуализам представља стање у којем особа осећа несклад између свог биолошког пола и родног идентитета и сталну жељу да се ова два аспекта ускладе, да анатомски и функционално одговара свом жељеном полу.
Према дијагностичком статистичком приручнику за менталне поремећаје Америчког удружења психијатара a (APA DSM V) и према Међународној класификацији болести (МКБ-10), транссексуалне особе имају потребу за психијатријско, ендокринолошко и хируршко праћење и лечење које ће довести до родног усклађивања.[6][7]
Обзиром да у пракси постоје и одређени психијатријски стања која могу имитирати родну дисфункција, пре започињања било каквог лечења, неопходна је процена од стране психијатара, потом започињање одговарајуће хормонске терапије, да би на крају уследило хируршко усклађивање гениталија и других делова тела да би резултат свеукупног приступа био-балансирању духа и тела.
У циљу да сигурни и ефикасни путеви постигну трајни лични фонд са својим родним идентитетом, побољшавају свеукупно здравље и психичко благостање, 1979. године, немачки сексолог и ендокринолог, Хари Бенџамин, основао је светско удружење за родну дисфорију (HBIGDA – Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association) и објавио клиничке смернице (Standards of Care) превасходно намењене лекарима, психотерапеутима, социјалним радницима и другим специјалистима који се баве радом са особама са родним дисфорјем.
Од 2001. године, HBIGDA је промиенила назив у WPATH (World Professional Association for Transgender Health), када је и објавила седму верзију клиничких смерница за рад са особама са родном дисфоријом.[8]
Први, пиомирски подухвати у реконструктивној хирургији гениталија обављени су у периоду између 1930. и 1960. године од стране уролога Хуга Јанга (Hugh Hampton Young)'' и других хирурга у болници Џон Хопкинс у Балтимору и другим главним универзитетским центрима у САД.[9]
Разумевање интерсексуалних стања било је првих деценија 20. века било релативно примитивно, засновано на идентификацији типа гонада палпацијом или операцијом. С обзиром на то да је способност одређивања чак и врсте гонада у детињству ограничена, одређивање пола и васпитање одређивао је углавном изглед спољашњих гениталија. У таквим условима већина младих интерсексуалних пацијената одрастала је непрестано тражећи помоћ за свеје физичке проблеме са гениталним функцијама.
Захтеви за операцијом драматично су порасли са бољим разумевањем стања конгениталне адреналне хиперплазије (ЦАХ) и примене новог лечења (кортизоном) од стране Lawson Wilkinsа, Frederick Bartterа и других око 1950. године. Хормонски тестови и кариотипизација за утврђивање полних хромозома и доступност тестостерона за лечење довели су до делимичног разумевања синдрома неосетљивости андрогена. У току од једне деценије, потом, најчешће интерсексуалне случајеви су могли да се прецизно дијагностикују и предвиди њихов будући развој са одређеним степеном поверења.
У то периоду реконструктивна хирургија гена примарно се одвија на старијој деци и одраслима. Почетком 1950-их, она се првенствено састојала од могућности уклањања нежељеног или нефункционалних гонада, довођења тестиса у скротум, санирања хипоспадије, ширења вагиналног отвора и уклањања клиториса.
Најчешћа интерсексуална хирургија понуђена у детињству, била је ампутација клиториса и проширење вагиналног отвора како би се вирилизована девојка са ЦАХ појавила мање као дечак. Међутим, до краја 1950-тих хируршке технике за трансформацију одраслог човека у жену развијају се као одговор на захтеве за такву операцију од стране транссексуалаца.
Лечење хенатометре код пацијената дисекцијом ретровезикалног шпага у случају постојања вагиналног септума или лечење агнезије вагине датира још из 19. века, када се примењивала са различитим успехом:[10]
До шездесетих година 20. века, млади специјалисти педијатријске хирургије и педијатријске урологије у дечјим болницама били су најчедшће упућени на доношење одлука о хируршким интервенцијама код новорођенчади бољим нивоима успеха и сигурности. Ови специјализовани хирурзи су почели да коригују природне дефекате у млађој доби са бољим резултатима. Ранија корекција анаомалија смањила је друштвену различитос детета са деформисаним уснама, кривим ногама ногама или малформацијом лобање, а могао се спасити живот новорођенчета са спина бифидом.
Оперативне корективне интервенције на гениталије у детињству су оправдане:
Међутим, један од недостатака операције у детињству је тај, што су потребне деценије пре него што се процене исходи у смислу сексуалне стварне функције одраслих и родног идентитета.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.