Ирански језици (још и ираноаријски или ираноаријевски језици) чине подгрупу индоиранске гранеиндоевропске језичке породице.[2][3] У свету живи око 150 милиона људи који се користе једним од 50 новоиранских језика као матерњим језиком, и још 30-50 милиона који их говоре као други или страни језик.
Према подацима из 2008, процењено је да је било 150–200 милиона говорника иранских језика као матерњи.[4] Часопис Етнолог процењује да постоји 86 језика у овој групи,[5][6] а највећи међу њима су персијски (ирански персијски, дари и таџички дијалекти), паштунски, курдски, лурски и белучки.[7]
Термин ирански се примењује на било који језик који потиче од предачког праиранског језика.[8]
Неки научници попут Џона Р. Перија[9] преферирају термин иранијски као антрополошки назив за лингвистичку породицу и етничке групе ове категорије, а ирански за било шта о данашњој земљи Иран. Он користи исти аналог као у разликовању немачког од германског или разликовању турског и туркијског.[10]
Ову употребу термина за породицу иранских језика увео је 1836. Кристијан Ласен.[11]Роберт Нидам Каст је користио термин иранско-аријевски 1878. године,[12] а оријенталисти као што су Џорџ Абрахам Грирсон и Макс Милер су упоредили иранско-аријевски (ирански) и индоаријевски (индијски). Неке недавне студије, првенствено на немачком, оживеле су ову конвенцију.[13][14][15][16]
Груписање
Ирански језици се деле на следеће гране:
Западноирански језици, подељени на:
Југозападне, од којих су персијски (укључујући дари и таџички дијалект) и лури доминантни чланови;
Северозападне, чији су курдски језици доминантни чланови.
Североисточне, далеко најмању грану, чији је доминантни члан осетијски.
Према савременом учењу, сматра се да авестански језици не спадају у ове категорије, већ се уместо тога понекад класификују као централноирански, пошто су се одвојили од протоиранског пре него што је подела исток-запад постала истакнута. Они се традиционално сматрају источноиранским; међутим, недостаје им велики број источноиранских карактеристика и стога су „источноирански“ само у смислу да нису западни.[17]
генетска подела иранских језика
Следеће иранске језике говори више од по милион говорника:
Персијски (у ширем смислу) 55-70 милиона као матерњи, укупно 110 милиона (Иран, Авганистан, Таџикистан, Пакистан, Узбекистан)
Западноперсијски 35-40 милиона као матерњи, укупно више од 50 милиона (Иран)
Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Iranian”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
Lassen, Christian. 1936. Die altpersischen Keil-Inschriften von Persepolis. Entzifferung des Alphabets und Erklärung des Inhalts. Bonn: Weber. S. 182. This was followed by Wilhelm Geiger in his Grundriss der Iranischen Philologie (1895). Friedrich von Spiegel (1859), Avesta, Engelmann (p. vii) used the spelling Eranian.
Dani, Ahmad Hasan. 1989. History of northern areas of Pakistan. Historical studies (Pakistan) series. National Institute of Historical and Cultural Research. "We distinguish between the Aryan languages of Iran, or Irano-Aryan, and the Aryan languages of India, or Indo-Aryan. For the sake of brevity, Iranian is commonly used instead of Irano-Aryan".
Schmitt, Rüdiger. 1994. Sprachzeugnisse alt- und mitteliranischer Sprachen in Afghanistan in: Indogermanica et Caucasica. Festschrift für Karl Horst Schmidt zum 65. Geburtstag. Bielmeier, Robert und Reinhard Stempel (Hrg.). De Gruyter. S. 168–196.
Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (2006). The Oxford introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European world. Oxford University Press. ISBN978-0-19-929668-2.
Toroghdar, Zia (2018). "From Astara to Fuman: Comparison words from dialects of different languages Talysh and Tatic". Farhang-e Ilia. pp.38–172.
Sokolova, V. S. "New information on the phonetics of Iranic languages." Trudy Instituta jazykoznanija NN SSR (Moskva) 1 (1952): 178-192.
Jügel, Thomas. "Word-order variation in Middle Iranic: Persian, parthian, Bactrian, and Sogdian." Word order variation: Semitic, Turkic, and Indo-European languages in contact, Studia Typologica [STTYP] 31 (2022): 39-62.
Farmanfarmaian, Fatema Soudavar (2009). Arjomand, Saïd Amir, ур. „Georgia and Iran: Three Millennia of Cultural Relations An Overview”. Journal of Persianate Studies. BRILL. 2 (1): 1—43. doi:10.1163/187471609X445464.
ʻAbd al-Ḥusayn Zarrīnʹkūb (2000). Dū qarn sukūt: sarguz̲asht-i ḥavādis̲ va awz̤āʻ-i tārīkhī dar dū qarn-i avval-i Islām (Two Centuries of Silence). Tihrān: Sukhan. OCLC46632917. ISBN 964-5983-33-6.
Aryanpur, Manoochehr. A History of Persian Literature. Tehran: Kayhan Press, 1973
Chopra, R.M., "Eminent Poetesses of Persian", Iran Society, Kolkata, 2010.
Chopra, R.M., "The Rise Growth And Decline of Indo-Persian Literature", 2012, published by Iran Culture House, New Delhi and Iran Society, Kolkata. Revised edition published in 2013.
