Инкандесцентна сијалица
електрично светло помоћу жичане нити загрејане струјом која пролази кроз њу, све док не засија / From Wikipedia, the free encyclopedia
Класична електрична сијалица је вештачки извор свјетлости која настане када електрична струја пролазећи кроз танку (волфрамову) нит загрије нит до усијања, која затим почне да емитује свјетлост. Емисија свјетлости проузрокована је заправо топлотом. Стаклени балон спријечава да метална нит дође у додир са кисеоником из околног ваздуха (чиме би била брзо уништена). Класична сијалица се производи различитих напона и величина, од 1,5 волта (V) до око 300 волти (V). Једноставне су конструкције и зато имају врло ниску производну цијену. Раде врло добро и на наизмјеничну и једносмјерну струју.
Сијалица је нашла широку примјену, како у кућној тако и индустријској, комерциалној употреби. Због тога што прозводи и приличну количину топлоте, употребљава се у разноразне сврхе гдје је поред свјетлости потребна и мања количина топлоте, нпр. инкубатори, код младе перади, процеси сушења итд. Данас се увелико јавља тенденција замјене ових сијалица са тзв. компактним флуоресцентиим и ЛЕД светиљкама, углавном због мање потрошње електричне енергије.[1][2] Неке државе иду толико далеко, да планирају потпуну забрану употребе класичних сијалица, због потребе да се уштеди на потрошњи електричне енергије.