Импресионизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Импресионизам (фр. ), сликарски покрет настао у Француској 1860-их са великим утицајем на уметност у наредних пола века.[2] Као организован покрет, импресионизам је био сасвим француски феномен, али су његове идеје и праксе усвојили и неки уметници у Енглеској и Немачкој, а имао је присталица у Сједињеним Државама и Аустралији.[2]. На почетку 20. века, извршио је пресудан утицај на уметност авангарде у Европи. У суштини, импресионисти су довели у питање ауторитет академског сликарства до детаља довршених дела великих размера, у корист сликарства којим је изражен уметников непосредан одговор на природу и свет.[1][2]
Главна тема највећег дела импресионистичког сликарства је пејзаж, сликарски жанр који је у ранијим традицијама до епохе романтизма имао другоразредну улогу, углавном као позађе амбициозних сцена митолошког, хришћанског и историјског карактера.[1]
Језгро импресионистичке групе је оформљено 1860-их, а име је „досетка” једног критичара који је писао о њиховој првој изложби одржаној у Паризу 1874. године.[1][2] Укупно је одржано осам изложби импресиониста, последња 1886. године, уједно и тренутак када група почиње да губи кохезију, мада никада није ни била званичног карактера.
Појаву импресионизма, на одређени начин, најављују Енглези Џон Констебл и Вилијам Тарнер, иако их се не може сматрати непосредном инспирацијом француских импресиониста.[1] Француски сликари Гистав Курбе, и посебно Ежен Делакроа, главна инспирација већини водећих сликара групе, су претходница за многе идеје импресионизма.[1] Међу најистакнутије представнике, а уједно и осниваче покрета, убрајају се: Клод Моне, Едуар Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисли, Едгар Дега и Огист Реноар.[2] Немачки импресионизам представљају Ловис Коринт (), Макс Либерман (), Лесер Ури () и Макс Злефогт () чији је спонтани приступ светлу и атмосфери у свом раном делу наговестио Адолф фон Менцл.[2]