Закључивање
чин или процес извођења логичких закључака из премиса за које се зна или се претпоставља да су истините / From Wikipedia, the free encyclopedia
Закључивање је облик мишљења у коме се доводе у везу судови тако да се из једног или више претходних судова изведе један нови суд. Нови изведени суд се назива закључак и то је један од основних мисаоних облика. Поред закључка, у основне мисаоне облике (логичке форме) се убрајају појам и суд. Међутим, појмови и судови јесу елементи мишљења, али произвољно низање појмова или судова се не може назвати логичким мишљењем. Логички исправно мишљење претпоставља повезивање судова, и то такво повезивање које води извесном новом сазнању, односно извесној новој тврдњи која проистиче из оног што се тврдило у почетку.[1]
Појмови и судови су саставни елементи закључивања. Судови од којих се у закључивању полази и који служе као разлози зову се премисама. Резултат закључивања је закључак.
Примери закључивања:
- Вуна је рђав проводник топлоте. Према томе, зими треба носити вунену одећу.
- Ученици треће године су марљиви. Ученик НН је ученик треће године. Према томе, ученик НН је марљив.
Каткад до закључка се може доћи непосредно из једне једине премисе, као у првом наведеном примеру, и такво закључивање се назива директно или непосредно. Друга основна група закључивања је индиректно или посредно закључивање где су потребне бар две премисе да би се једни појмови повезали с другим, посредством трећих који у закључку ишчезавају. У другом примеру, појам који је ишчезао је „ученици/ученик треће године“, јер се појављује у премисама, али не и самом закључку.