Етрурска уметност (расенска уметност) је уметност древног народа Етрураца[1][2][3][4][5] (Расена), који су живели у средњој Италији од 9. - 3. века п. н. е. Од око 600. п. н. е. она је под великим утицајем грчке уметности, коју су Етрурци увезли, мада су увек задржавали особене карактеристике. У овој традицији су посебно биле заступљене скулптуре у теракоти (нарочито саркофази релалне величине или храмови), зидно сликарство и метални радови углавном од бронзе. Накит и резбарени драгуљи високог квалитета су произвођени.[6]
Циста која приказује Дионизијску Ревелу и Персеја са Медузином главом из Палестрине,[7] 4. век пре нове ере. Овде је тешко видети сложене гравиране слике. Валтеров уметнички музеј, Балтиморе.Зидна слика из 480. п. н. е. из Гробнице леопарда
Етрурска скулптура од ливене бронзе била је позната и нашироко се извозила, али је сачувано релативно мало великих примерака (материјал је био превише вредан, те је касније рециклиран). За разлику од теракоте и бронзе, било је релативно мало етрурских скулптура у камену, упркос томе што су Етрурци контролисали фине изворе мермера, укључујући карарски мермер, који да изгледа није био експлоатисан све до доба Римљана.
Велика већина преживелих узорака потиче је из гробница, које су обично биле пуне саркофага и загробних предметима, и теракотних фрагмента архитектонске скулптуре, углавном око храмова. Гробнице су произвеле све зидне фреске, које приказују сцене гозбе и неке наративне митолошке теме.
Бучеро производи у црној боји били су рани и домаћи стилови фине етрурске грнчарије. Постојала је и традиција разрађеног етрурског вазног сликарства, која је произашла из грчког еквивалента; Етрурци су били главно извозно тржиште за грчке вазе. Етрурски храмови су били богато украшени шарено обојеним антефиксима од теракоте и другим елементима, који су у великом броју преживели тамо где је дрвена надградња нестала. Етрурска уметност је била снажно повезана са религијом; загробни живот је био од великог значаја у етрурској уметности.[8]
Етрурци су први користили лучне конструкције и од њих су их преузели и усавршили Римљани. Порекло Етрураца у историјском, културном и уметничком погледу, стручњаци вежу за Малу Азију и стари Блиски исток. По мишљењу археолога, процват етрурске цивилизације почео је око 700. п. н. е. Сачувани су многи споменици етрурске цивилизације по којима се види да је она била слична грчкој у вриеме архајског периода.
Етрурска култура се развијала на подручју данашње централне Италије од 9. - 3. века п. н. е. када Етрурски градови падају под власт Рима који преузима и развија ову културу. У оквиру античке уметности етрурска уметност ствара посебну и специфичну групу, иако се увелико ослања на грчке изворе (особито у сликарству и керамици, преко увезених предмета из грчких колонија на југу Италије).
Етрурски тумул, код РимаЕтрурска камена гробница из Тоскане
Етрурска архитектура ће касније пресудно утицати на развој римске, али мало се сачувало архитектонских споменика, углавном градска врата и зидине (Перуђа) и остаци тзв. тусканских храмова. Етрурски храм је на високом постољу с троделном основом, у складу с култом који је сродна божанства повезивао у тријаду, што показују остаци храмова у Фалерији и Орвиету.
Најзначајнији примери ове културе је тзв. сепулкрална (гробна) архитектура. Етрурско веровање у загробни живот је вера да човек наставља живот на месту на којем је покопан, то веровање утицало је на схватање да је гроб прави и одговарајући дом мртвих. Они најприје развијају гробнице кружног типа тзв. тумуле из 7. века п. н. е. Тумули су подземни кружни гробови израђени од великих комада камена, наткривени лажном куполом и покривени земљом. Касније се развија тип гробница клесаних у стени које обавезно имају централну просторију, а до њих се долази дугачким ходником. Ти ходници су пресвођени редовима камена постављеним тако да је сваки други више избачен у простор како би се обликовала два унутрашња нагиба. После се гробне коморе уграђују у стене, каткад с архитектонски изведеном фасадом (Орвието).
Изнутра су раскошно уређени (саркофази, зидне слике) и препуне су богатих прилога (посуђе, накит, оружје, украсни и употребни предмети – посебно бронзана огледала).
Тумули су добили имена према главним мотивима својих зидних слика, проналазачима или према народним називима.
Значај веровања у загробни живот показује и израда саркофага који су састављени од сандука на којима обавезно лежи скулптура покојника. На предњој страни саркофага најчешће се налази плитак рељеф схваћен као цртеж, а не као пластика. Гробове у унутрашњости су Етрурции осликавали. Задатак тих цртежа био је остварити атмосферу сличну дому у тежњи да се од гроба створи околина у којој је покојник живео.
Реалистичку фигуралну и орнаменталну декорацију храмова радили су углавном у теракоти, коју су често осликавали (глава Хермеса из Веија, многобројни саркофази и стеле), а постоје и изузетно дела у бронзи (Капитолска вучица, Химера из Ареза, Марс из Тодија, итд.).
Фрулаш, зидна слика из гробнице леопардана овом делу се препознаје утицај грчке уметности на етрурску уметност
Најбоља остварења етрурске уметности су зидне слике у гробним коморама. Најстарије потичу из 6. века п. н. е. а најзначајније су оне из гробова у Таркуинији и Хиусију. На зидовима тумула се приказују гозбе са свирачима и плесачима, јахачи, лов и риболов, погребне свечаности и пејзажи, и на такав се начин покушава оживети покојников друштвени живот. Осим ових мотива, приказују се атлетске игре и надметања јер се вјеровало да ће се на тај начин део снаге који је потребан за ове вештине пренети и на покојника.
Стилски ове слике следе грчко сликарство, али су изражене етрурске особености: реализам, природност у држању и покретима ликова те приказивање пејзажа. У доба хеленизма тематика постаје озбиљнија сликају се призори из митова о боговима подземља и демонима смрти. Етрурске зидне слике једини су сачувани споменици монументалног античког сликарства пре римског раздобља.
Задња страна огледала од бронзе 4. век п. н. е. ЛуврПариз
Дела уметничког обрта од 7. до 5. века п. н. е. изузетног је квалитета и техничког савршенства (керамика, накит, предмети свакодневне употребе и оружје), те одаје грчке утицаје. Од 4. века п. н. е. квалитет ових радова опада.
Leighton, Robert (2004). Tarquinia. An Etruscan City. Duckworth Archaeological Histories Series (на језику: енглески). London: Duckworth Press. стр.32. ISBN0-7156-3162-4.
Leighton, Robert (2004). Tarquinia. An Etruscan City. Duckworth Archaeological Histories Series (на језику: енглески). London: Duckworth Press. стр.32. ISBN0-7156-3162-4.
Turfa, Jean Macintosh (2005). Catalogue of the Etruscan Gallery of the University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
Vermeule, Cornelius (1963). „Greek and Etruscan Painting: A Giant Red-Figured Amphora and Two Etruscan Painted Terra-Cotta Plaques”. Bulletin of the Museum of Fine Arts. 61 (326): 149—165.
Bonfante, Larissa. “Daily Life and Afterlife.” In . Etruscan Life and Afterlife. Detroit: Wayne State University Press. 1986..
--. „The Etruscans: Mediators between Northern Barbarians and Classical Civilization.”. The Barbarians of Ancient Europe: Realities and Interactions. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 2011.. Edited by Larissa Bonfante, 233–281. .
Borrelli, Federica, and Maria Cristina Targia. The Etruscans: Art, Architecture, and History. Translated by Thomas M. Hartmann. Los Angeles: J. Paul Getty Museum, 2004.
Brendel, Otto (1995). Etruscan Art (2nd изд.). New Haven: Yale University Press... .
Briguet, M.-F. (1961). Etruscan Art: Tarquinia Frescoes. New York: Tudor..
Cristofani, Mauro, et al. "Etruscan; Architecture", Grove Art Online, Oxford Art Online. Oxford University Press, accessed April 9, 2016, subscription required
Meritt, Lucy Shoe, and Ingrid E. M. Edlund-Berry, Etruscan and Republican Roman Mouldings. 2nd ed. University Museum, University of Pennsylvania in cooperation with the American Academy in Rome, 2000
Sprenger, Maja, Gilda Bartoloni, Max Hirmer, and Albert Hirmer. The Etruscans: Their History, Art, and Architecture. H.N. Abrams, 1983
Turfa, Jean MacIntosh, ed. (2013). The Etruscan World. ISBN978-0415673082.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза), Routledge. (includes: Ara della Regina, Gravisca and Giovanna Bagnasco Gianni, "Tarquinia, sacred areas and sanctuaries on the Civita plateau and on the coast; Baglione, Maria Paola, "The Sanctuary at Pyrgi,"; Bizzarri, Claudio, "Etruscan Town Planning and Related Structures,"; Edlund-Berry, Ingrid, "The architectural heritage of Etruria"; "The phenomenon of terracotta: architectural terracottas")
Sinclair Bell and Carpino A. Alexandra (eds). A Companion to the Etruscans, Oxford; Chichester; Malden, MA: Wiley Blackwell, 2016.
Bonfante, Larissa. (1986). Etruscan Life and Afterlife: A Handbook of Etruscan Studies. Detroit: Wayne State University Press..
Bonfante, Larissa. (2006). Etruscan Myths. London: British Museum Press..
De Grummond, Nancy T (2014). Ethnicity and the Etruscans.. In McInerney, Jeremy (ed.). A Companion to Ethnicity in the Ancient Mediterranean. Chichester, UK: John Wiley & Sons, Inc. pp. 405–422.
Haynes, Sybille. Etruscan Civilization: A Cultural History. Los Angeles: J. Paul Getty Museum, 2000.
Shipley, Lucy. The Etruscans: Lost Civilizations, London: Reaktion Books, 2017.
Smith, C. The Etruscans: a very short introduction , Oxford: Oxford University Press, 2014.
Swaddling, Judith and Philip Perkins. (2009). Etruscan by Definition: The Culture, Regional, and Personal Identity of the Etruscans: Papers in Honor of Sybille Haynes. London: British Museum..
Turfa, Jean MacIntosh., ур. (2013). The Etruscan World. London: Routledge..
Turfa, Jean MacIntosh. The Etruscans. In Farney, Gary D.; Bradley, Gary (eds.). The Peoples of Ancient Italy. Berlin: De Gruyter. pp. 637–672.
Perkins, Phil (1998). „Etruscan pottery from the Albegna Valley/Ager Cosanus Survey”. Internet Archaeology (4). doi:10.11141/ia.4.2.
