Електронски документ
From Wikipedia, the free encyclopedia
Електронски документ (енгл. ) представља било какав скуп података у електронском облику, чија је намена коришћење у електронској или штампаној форми.
Првобитно, рачунарски подаци сматрани су нечим интерним, а завршна, односно употребна верзија документа увек је била на папиру. Развојем интернет технологија и рачунарских мрежа, створила се потреба за електронском разменом докумената, много погоднијем начину од размене у штампаном облику.
Електронски документ је скуп података састављен од слова, бројева, симбола, графичких, звучних и видео записа садржаних у поднеску, писмену, решењу, исправи или било ком другом акту који сачине правна и физичка лица или органи власти ради коришћења у правном промету или у управном, судском или другом поступку пред органима власти, ако је електронски израђен, дигитализован, послат, примљен, сачуван или архивиран на електронском, магнетном, оптичком или другом медију.
Електронском документу не може се оспорити пуноважност или доказна снага само зато што је у електронском облику, односно он има исту ваљаост као и документ на папиру, уколико је сачињен на одговарајући начин.
Аналогно својеручном потпису у стандардном пословању, у системима електронског пословања за идентификацију потписника и аутентичност потписаног електронског документа користи се електронски потпис[1]. Електронски потпис има и додатну особину да штити интегритет електронског документа.
Временски жиг је званично време придружено електронском документу којим се потврђује садржај електронског документа у то време, односно гарантује аутентичност и правну важност електронског документа. Временски жиг у комбинацији са електронским потписом[2] и одговарајућим корисничким апликацијама потребан је и довољан услов да се у складу са важећим правним оквирима пређе са папирног на електронско пословање.[3]