Декларација о правима човека и грађанина
From Wikipedia, the free encyclopedia
Декларација права човека и грађанина (фр. ) је један од најосновнијих докумената Француске револуције, који одређује појединачна права (и колективна права народа према држави). Усвојен је од стране Уставотворне скупштине (Assemblée Nationale Constituante) 26. августа 1789. као први корак ка доношењу устава.[1] принципи успостављени у Декларацији су уставне вредности и могу се користити за побијање законских прописа и владиних активности.
Слично америчкој Декларацији независности,[2][3][4] тежи да буде универзалног карактера. Она не даје само низ основних права француским грађанима већ их и приписује свим људима без изузетка: Члан 1: Људи се рађају и живе слободно и једнаки у правима. Друштвене разлике могу постојати само као опште вредности.
Нацрт декларације су припремили Жозеф Сијес и Маркиз де Лафајет, у консултацији са Томасом Џеферсоном.[5] Под утицајем доктрине „природног права”, права човека се сматрају универзалним: да важе у сваком тренутку и на сваком месту, да се односе на саму људску природу. Она је постала основа за нацију слободних појединаца које је закон штитио подједнако. Она је укључена у почетак устава и Четврте Француске Републике (1946) и Пете републике (1958) и још увек је актуелна. Инспирисана филозофима просветитељства, декларација је била основна изјава о вредностима Француске револуције и имала је велики утицај на развој слободе и демократије у Европи и свету.[6]
Декларација из 1789. године, заједно са Магна картом из 1215, Енглеским законом о правима (1689), Декларацијом независности САД (1776), и Повељом о правима (САД) (1789), инспирисала је у знатној мери Универзалну декларацију о људским правима Уједињених нација из 1948. године.[7]