From Wikipedia, the free encyclopedia
Вртаче или поникве су затворене депресије, најчешће овалног облика, од метарског до декаметарског пречника и дубине. Обично се третирају као елементарни површински облици крашког процеса.[1]
Димензије вртача варирају у веома широким границама јер зависе од различитих фактора. Фактори који одређују димензије вртача су: режим и укупна количина падавина на том простору, чистоћа и дебљина кречњачке масе, честина пукотина у кречњаку, интензитет корозије (крашке или хемијске ерозије), стадијум еволуције, тектонска поремећеност кречњака, климатска зоналност, тип краса итд. Највећи број вртача има ширину 20-50 m а дубину 5-10 m. Мале вртаче имају ширину од једва неколико метара а дубину неколико десетина сантиметара. Насупрот њима постоје вртаче џиновских размера. Вртача Пониква, изнад Бакра, има пречник од 800 m, а дубину 200 m. Северно од ње је вртача чији је пречник 700 m и у њој је периодско језеро. Вртача Норин у Никшићком пољу дугачка је 600, широка 450, а дубока 160 m.
Највећи број вртача настаје растварањем. Предиспозицију за појачано растварање представљају механички дисконтинуитети стенске масе - разломи, међуслојне пукотине, а нарочито места укрштања више разлома. У ретким случајевима, вртаче могу настати проваљивањем таваница плитких подземних просторија и слегањем тла. Тако настали облици називају се саломне вртаче.
Вртаче су, по правилу, масовна појава. Јављају се на заравњеним теренима, где се воде дуже задржавају на површини и обављају растварање. Огољен кречњачки терен, покривен великим бројем од левкастих до бунарастих вртача, између којих постоје само уске преграде, назива се богињави крас.[2]
На теренима које изграђују тање масе карбоната, које се смењују с нерастворљивим стенама, јављају се ретке, индивидуалне вртаче, обино мањих, од метарских до декаметарских димензија. Њихове странице и дна су прекривени дециметарски дебелим елувијумом. Такви облици се називају алувијалне вртаче.
Вртаче се веома често јављају у низовима, када следе крупније разломне структуре, или слојевитост, тј. међуслојне пукотине. Низ вртача оријентисан у једном правцу сигуран је индикатор постојања разлома, често и подземних токова. Вртаче у таквим низовима имају изразита издужења у правцу пружања разлома. Велике индивидуалне вртаче настале на пресеку два међусобно управна разлома имају крстаст изглед, с издужењем у оба правца.
Развој вртача условљен је и нагибом падине, тј. могућношћу задржавања воде на површини терена. На стрмијим странама јављају се само шкрапе. Вртача и увала нема, што никако не значи да су ти делови терена слабо красификовани.
Вртаче имају разноврсне облике. Њихова класификација врши се на основу следећих морфолошких одлика: изгледа, облика, дубине и нагиба страна вртача. На основу тих одлика Јован Цвијић издвојио је 2 генетска и 3 морфолошка типа вртача. Генетски типови вртача су нормалне и саломне.[3]
Према изгледу он је издвојио три типа вртача: тањирасте, левкасте и бунарасте (или окнасте).
У морфографском погледу, према изгледу њиховог отвора, вртаче се деле на округласте, овалне и издужене. Код овалних већа оса је два пута дужа од мале осе, а код издужених је тај индекс још и већи.[3]
Постоје различити називи за овај облик површинског крашког рељефа. У зависности од краја у коме се срећу, односно дијалекта локалног становништва означавају се називима до, долац, долина, дулиба али и вртоп или вртеч, што је случај у Источној Србији. Термин „долина” ушао је у светску геоморфолошку литературу.[3]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.