Вирус
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вирус (лат. - отров) мали је инфективни агенс који се репликује само унутар живих ћелија и других организама.[1] Вируси могу да инфицирају све типове животних форми, од животиња и биљки до микроорганизама, укључујући бактерије и археје.[2]
Вируси | |
---|---|
Ротавирус | |
Класификација вируса | |
(нерангирано): | Virus |
Групе | |
I: дсДНК вируси III: дсРНК вируси IV: (+)ссРНК вируси VI: ссРНК-РТ вируси VII: дсДНК-РТ вируси |
Вируси су најсићушнији микроорганизми, величине од неколико десетина до неколико стотина милимикрона. Видљиви су једино помоћу електронских микроскопа који повећавају више од 100.000 пута. Има их велики број врста, а разликују се по величини, структури и другим особинама. Вируси су изграђени од само две компоненте. Једну представља нуклеинска киселина ДНК(РНК), а другу омотач протеинске природе. Није извесно да ли су сви вируси живи организми или само део неживе материје на прелазу у живу. Премда поседују генетички, наследни материјал, о вирусима се обично не говори као о живим организмима. Множе се и могу се гајити само на живим ћелијама. Вируси нису способни да расту, да синтетишу своје протеине нити да обављају метаболичке процесе. Протеински омотач вируса је капсид. Изазивају многе инфективне болести тако да су непрестано присутни у свакодневици као појам сталне, често веома озбиљне претње здрављу, не само људи него и других организама - биљака, животиња, бактерија.[3][4][5] Један од вируса је откривен и у нашим лабораторијама, Добрава-Београд вирус, изазивач мишје грознице.
Дмитри Ивановски је 1892. објавио чланак у коме је описао небактеријски патоген који заражава биљке дувана. Мартин Бејеринк је открио Вирус мозаика дувана 1898. Од тог времена око 5.000 вируса је детаљно описано,[6] мада постоје милиони различитих типова.[7] Вируси су присутни у скоро сваком екосистему на Земљи и они су најраспрострањенији тип биолошког ентитета.[8][9] Изучавање вируса је познато као вирологија, која је подспецијалност микробиологије.
Честице вируса (познате као вириони) се састоје од два или три дела: и) генетичког материјала сачињеног од било ДНК или РНК, дугих молекула који садрже генетичке информације; ии) протеинског омотача који штити те гене; и у неким случајевима или) омотача од липида који окружује протеински омотач кад су вируси изван ћелије. Облици вируса се јављају у опсегу од једноставних хеликсних и икосахедралних форми до комплексних структура. Величина просечног вируса је око једне стотине величине просечне бактерије. Већина вируса је сувише мала да би била директно видљива оптичким микроскопом.
Порекло вируса у еволуционарној историји живота није разјашњено: могуће је да су неки еволуирали из плазмида — делова ДНК који могу да прелазе из ћелије у ћелију, док се за друге претпоставља да су настали из бактерија. У еволуцији, вируси су важно средство за хоризонтални трансфер ген, чиме се повећава генетичка разноврсност.[10] Вируси се у неким круговима сматрају животном формом, зато што они могу да преносе генетички матерјиал, да се репродукују, и да еволуирају путем природне селекције. Међутим њима недостају кључне карактеристике (као што је ћелијска структура), које се генерално сматрају неопходним за постојање живота. Пошто они поседују нека, али не и сва неопходна својства, вируси су били описани као "организми на граници живота".[11]
Вируси се шире на више начина; вируси у биљкама се обично преносе са биљке на биљку посредством инсеката који се хране биљним соком, као што су уши. Вируси у животињама могу да буду узроковани крвопијућим инсектима. Организми који преносе болест се називају векторима. Вируси инфлуенце се шире кашљањем и кијањем. Норовирус и ротавирус, најчешћи узроци вирусног гастроентеритиса, се трансмитују фекално-оралним путем и они се преносе са особе на особу путем контакта, улазећи у тело са храном или водом. ХИВ је један од неколико вируса који се трансмитују путем сексуалног контакта и путем излагања инфектираној крви. Опсег ћелија домаћина које вирус може да инфицира се назива његовим „опсегом домаћина“. Он може да буде узак, или кад вирус има способност инфектирања многих врста, широк.[12]
Виралне инфекције код животиња изазивају имунски респонс којим се обично елиминише инфектирајући вирус. Имунски респонси се такође могу произвести вакцинама, које дају вештачки стечену имуност за специфичну виралну инфекцију. Међутим, неки вируси укључујући оне који изазивају АИДС и вирални хепатитис избегавају те имунске респонсе и доводе до хроничних инфекција. Антибиотици немају ефекта на вирусе, али је доступно више антивиралних лекова.